ПОГЛЕД У ПРОШЛОСТ
ОСТАВШТИНА ЗА БУДУЋНОСТ


Оснивање факултета

Идеја о оснивању Православног богословског факултета који би деловао у саставу Универзитета први пут је у српској јавности изнета још 1860. године. Први пројекат наставног плана овог факултета, утврђен 1870. године за потребе разматрања у Влади Србије, предвиђао је изучавање на њему 16 обавезних предмета: Историјски развитак догмата, Морално богословље, Упоредно богословље, Канонско право, Свето писмо, Историја религије, Историја духовне књижевности, Логика и психологија, Историја филозофије, Естетика са историјом уметности, Историја јужних Словена, Историја књижевности јужних Словена, Педагогија, Словенски језици, Грчки језик и један живи страни језик (по избору).

Међутим, како је целокупан пројекат оснивања Универзитета због низа неповољних околности био на дуже време осујећен, Православни богословски факултет основан је, заједно са још четири високошколске установе (Философски, Правни, Медицински и Технички факултет) тек 1905. године, када је, 27. фебруара, донет Закон о Универзитету. Као допуна Закону донета је 1. октобра исте године и Општа уредба Универзитета, којом су били регулисани, између осталог, и режими студија на сваком појединачном факултету. Ипак, због недостатка квалификованих наставника и неповољних историјских околности Православни богословски факултет сачекаће још 15 година да би 1920. започео свој до данас непрекинути наставни и научни рад.

Оснивачка седница Савета Православног богословског факултета у Београду одржана је 6. септембра 1920. у Ректорату Београдског универзитета. Председавао је др Александар Доброклонски, контрактуални редовни професор Опште црквене историје као "најстарији и по годинама узраста и по годинама професорске службе". На тој седници за првог декана Факултета изабран је прота Стеван М. Димитријевић, први редовни професор Историје Српске цркве. У својој свечаној беседи новоизабрани декан Факултета истакао је значај отварања ове високошколске институције за будућност наше Цркве и за развој богословске мисли у Срба, посебно нагласивши оправданост њеног деловања у окриљу Универзитета са становишта општег интелектуалног образовања и моралног усавршавања студената, као и напретка научно-наставног рада у области теологије у креативном дијалогу са свим релевантним контактним и комплементарним дисциплинама. Сећајући се мотива оснивања највише просветно-научне богословске установе у Срба десет година после отпочињања њеног деловања, декан Факултета писао је: "Српској цркви, која никад није била клерикална у сталешком смислу речи, требало је васпитавати службенике и сараднике под кровом дома опште науке, дати могућност слушаоцима предавања на Богословском факултету да се користе сродним или помоћним наукама које се предају на другим факултетима. И чисти обзири пастирске службе будућих свештенослужилаца, којима ће се занављати и виша црквена јерархија, захтевали су да се они духовно одгајају и расту под општим лучама просвете, у друштву са подмлатком осталих будућих јавних служби, са којима ће се и иначе у грађанском животу срести на заједничком пољу службе отаџбини“. Овакав концепт теолошких студија поздравио је 1921. године у својој светосавској беседи, посвећеној оснивању нових факултета, тадашњи ректор Универзитета Слободан Јовановић, нагласивши значај теолошких знања за студенте историјско-филолошке групе Философског факултета, за будуће психологе, социологе и „све оне који се баве духовним наукама“. За конституисање професорског колегијума Православног богословског факултета сарадња са другим факултетима Универзитета у Београду показала се као изузетно плодотворна: тако, већ 30. октобра 1920. године одлучено је да се за потребе извођења наставе на студијама теологије ангажују корифеји српске науке, професори Философског факултета Веселин Чајкановић и Александар Белић, а месец дана касније донета је одлука и о ангажовању Драгутина Н. Анастасијевића и академика Љубе Стојановића. Преузимањем са других високошколских установа или хонорарно за наставнике Богословског факултета у периоду између два светска рата биће изабрани и еминентни универзитетски професори, у својим областима увелико афирмисани научници попут Радована Кошутића, Ђорђа Мано-Зисија, Чедомиља Митровића, Димитрија Ђуровића, Владимира Петковића, Стјепана Куљбакина, Филарета Гранића, Петра Ђорђића, Радослава Грујића, Сергија Тројицког и Николе Радојчића.

Овако смо почињали

Предавања за прву генерацију студената богословских наука отпочела су 15. децембра 1920. године, а први испити обављени су крајем јуна 1921. године. Пријаву за упис у академску 1920/21. годину поднело је 142 кандидата, али највећи број није испуњавао потребне услове. Од тада уписаних студената у року је дипломирало (крајем академске 1924/25. године) њих 11: Николај Афанасјев, Душан Васић, Николај Зернов, Леонид Иванов, Кипријан Керн, Драгољуб Миливојевић, Михаило Максимовић, Никола Миловановић, Милован Михаиловић, Душан Петровић и Милен Стојадиновић.

Факултет је у прво време био смештен у „згради Крсмановића“ у Богојављењској улици број 2, преко пута Саборне цркве, и делио је простор са неколико одељења Министарства вера Краљевине СХС. Отпочињању наставе теологије на Универзитету пресудно је допринео долазак руских доктора теологије, међу којима је било и професора духовних академија, у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца у првом таласу емиграције након бољшевичког револуционарног преврата (Александар Доброклонски, Теодор Титов, Михаил Георгијевски, Александар Рождественски, Николај Глубоковски). Такође, стварањем заједничке државе формирали су се услови за ангажовање високообразованог теолошког кадра из Сремских Карловаца у Београду (Иринеј Ћирић, Иларион Зеремски, Димитрије Стефановић, Лазар Мирковић). Међутим, не би требало занемарити ни политичке разлоге, који су у уједињеној југословенској држави увек, па и у овом случају, играли значајну улогу. Наиме, није било очекивано да српска елита, која је из светског рата изашла као велики победник и која је доминирала југословенском политичком и државном сценом препусти римокатолицима примат макар и у таквим доменима као што је високо теолошко образовање. Римокатолички теолошки факултет у Загребу постојао је већ вековима, а непостојање православног богословског факултета у Београду доводило је у питање чак и равноправност Српске православне цркве са новим ривалом у уједињеној југословенској држави. Без научне теологије Српска православна црква би временом све више заостајала за Римокатоличком црквом. Такав исход био би неповољан у вишенационалној држави у којој је верско питање било неодвојиво од националног. Овакав пропуст српска елита тога доба није дозвољавала. Такође, сви хрватски посланици у Скупштини подржали су увођење студија теологије на Београдском универзитету, а та је подршка свакако имала политичку позадину: наиме, да је православна теологија остала изван Универзитета, као што су предлагали неки посланици, било би сасвим извесно да би и римокатолички теолошки факултет био одстрањен са Свеучилишта у Загребу.

У првој Уредби о раду Православног богословског факултета, донетој 1921. године, прецизирало се да су основни задаци Факултета „да се обрађује богословска наука и спреме стручни радници на њој и да даје духовне пастире са вишом спремом, наставнике за богословске предмете у стручним и средњим школама“. У осам семестара, или четири године студирања, били су заступљени следећи предмети: Свето писмо Старог и Новог завета, Догматика, Хришћанска етика, Апологетика, Упоредно богословље, Патрологија, Библијска историја са библијском археологијом, Општа историја хришћанске Цркве, Историја Српске цркве са историјом других словенских народа, Црквено право, Литургика, Омилитика са практичним беседама, Пастирско богословље, Историја религије, Општа историја са основама социологије и методологијом историје, Историја српског народа и осталих јужних Словена са етнографијом и историјом књижевности, Културна историја Византије, Философија са психологијом и логиком, Педагогија са методиком богословских предмета, Историја хришћанске уметности, Црквенословенски језик са палеологијом, Старојеврејски језик и Грчки језик. У међуратном периоду биће донета још два иновирана наставна програма – 1923. и 1935, а прецизираће се и стицање академског назива доктора теолошких наука и стицање научно-наставних звања на овој установи.

У међуратном периоду, поред напред поменутих руских и сремскокарловачких доктора теологије, наставу основних студијских дисциплина на Факултету изводили су Радивој Јосић, Симеон Станковић, Иринеј Ђорђевић, Дамаскин Грданички, Душан Јакшић, Јустин Поповић, Викентије Вујић (преузети из Богословије), Борислав Лоренц, Сретен Вујичић, Војислав Јанић, Марко Микијељ, Коста Манојловић, Тихомир Радовановић, Никола Ђорђевић, Миливоје Башић, Атанасије Поповић, Милош Ердељан, Бранко Цвејић, Ђоко Слијепчевић (раније професори гимназије), Јордан Илић, прота Гаврило Милошевић, Душан Глумац, Викентије Фрадински. Сви су они својим знањем, залагањем и ентузијазмом у предавачкој и научној делатности поставили темеље српском високошколском теолошком образовању и уградили себе у развој свештеничког, катихетског и научно-богословског подмлатка.

Студентске организације, библиотека, издаваштво

Број студената у првој деценији рада Богословског факултета био је релативно мали, али је постепено растао, да би се од академске 1930/31. године он попео на 226 (од тога 98 уписаних у прву годину). Највећи број уписаних студената Факултет бележи 1938/39. године – 340, од чега 32 студенткиње (на прву годину уписало се тада 106 студената). Млади теолози имали су своју организацију – Удружење студената Православног богословског факултета, које је континуирано деловало све до 1941. године. Од 1932. оно је покренуло и свој часопис „Светосавље“, које је излазило у 4–6 свезака годишње, све до 1941. године. На страницама овога гласила своје прве научне и стручне радове објавила су многа касније истакнута имена српске теологије. Такође, од 1931. године деловао је и мушки хор студената, који се налазио под високим покровитељством Његове Cветости Патријарха српског г. Варнаве. Председник хора дуго је био професор Душан Глумац, а међу секретарима налазимо и име Гојка Стојчевића, потоњег Патријарха српског г. Павла. Са око 60 својих чланова, хор се афирмисао учешћем у богослужбеном животу наше Цркве и запаженим концертима у земљи и иностранству.

Од самог оснивања на Факултету је брижљиво формирана библиотека. Прве веће донације библиотека је добила од старокатоличког бискупа Е. Херцога из Берна, Српског црквеног фонда и госпође Џенкинс из Лондона, а 1923. из Москве је више од 10.000 књига на Факултет донео његов први декан, протојереј Стеван Димитријевић. Књижни фонд попуњаван је у међуратном раздобљу и из буџетских кредита. У послератном раздобљу највећу улогу у обогаћивању библиотечких фондова одиграће легати професора Драгутина Анастасијевића, Јордана Илића, Стевана Димитријевића, Милана Мратинковића, Радивоја Јосића, Лазара Мирковића, Сергија Тројицког, Благоте Гардашевића, Димитрија Димитријевића, Ђока Слијепчевића, као и донације Светског савета цркава из Женеве, те разних домаћих и страних институција и фондација.

Од самог оснивања на Факултету је негован научноистраживачки рад. У сврхе његовог стимулисања покренут је, на иницијативу патријарха Димитрија Павловића, часопис „Богословље“, чија је прва свеска објављена почетком 1926. године под уредништвом проф. Димитрија Стефановића. У периоду од 1926. до 1940. из штампе је изашло 60 свезака „Богословља“ (уредник Димитрије Стефановић). Часопис је наставио да излази 1957.

Страдање Факултета у Другом светском рату и у доба доминације идеологије атеизма

Током окупације Православни богословски факултет претрпео је велике материјалне и кадровске штете. Већ приликом бомбардовања Београда, 6. априла 1941. године, страдао је Дом студената који се налазио у згради задужбине епископа нишког Никанора Ружичића на Косанчићевом венцу бр. 14, поред зграде Народне библиотеке. Одмах по окупацији настава је прекинута и наставници су најпре стављени на располагање, а потом пензионисани. Факултет је августа 1941. избачен из зграде у Краља Петра бр. 2, у којој су се налазили деканат, слушаонице, семинари и библиотека, и у њу је смештена немачка војска. У таквим условима намештај је потпуно уништен, инвентар деканата и књиге административне службе су делом опљачкани а делом пренети на друге факултете. Библиотека и архива страдале су само делимично, пошто су пребачене у зграду Патријаршије. Наставнички кадар био је готово преполовљен: док је 1941. било укупно 22 наставника, 1. октобра 1945. њихов број је износио само 13.

После ослобођења Православни богословски факултет нашао се у ситуацији у којој се о смислу и разлозима његовог деловања у оквиру Универзитета одлучивало са позиција новог, једнопартијског државног поретка заснованог на комунистичкој идеологији. Иако је првих неколико година Факултет званично третиран као део Универзитета, налазећи се под управом државних органа и добијајући средства за рад из буџета, у многим питањима био је запостављен и маргинализован због идеолошке неподобности. Наставници и студенти били су излагани праћењу од стране органа државне безбедности, партијских и омладинских активиста. Под контролом су била и религијска уверења студената других факултета, а сваки додир са Црквом и Богословским факултетом чинио је негативан део карактеристике студента. Млади теолози систематски су излагани политичким притисцима, жигосани су као непријатељски расположени према новом режиму и били принуђени на живот у друштвеној изопштености, а општеприсутном антирелигиозном пропагандом стварана је представа о њиховој некорисности. Услед тога су студенти одвраћани од студирања, а нови кандидати од уписивања. До радикалног заоштравања односа државе према Цркви и убрзавања решења питања опстанка Богословског факултета на Београдском универзитету, односно опстанка свих теолошких факултета на југословенским универзитетима, доћи ће почетком 50-их година. Партијски врх се почетком 1952. године дубље позабавио питањима религије и Цркве и донео закључак да треба принципијелно спровести уставну одредбу о одвојености Цркве од државе, да треба избацити веронауку из школе, сузбијати утицај свештенства међу омладином, „разбити богословије“ и „онемогућити оспособљавање кадрова за богословије“. Тако је решено и питање даљег статуса теолошких факултета у Југославији, који су током 1952. одвојени од својих универзитета. Фебруара 1952. Влада Србије донела је решење којим је Богословски факултет у Београду укинут као државна установа, издвојен из Београдског универзитета и припојен Српској православној цркви. Под окриљем Цркве Факултет почиње са радом 6. октобра 1952. године. На свечаности поводом почетка школске године патријарх Викентије нагласио је да ће „Црква са своје стране учинити све што до ње стоји да Богословски факултет СПЦ буде на истој висини као и Богословски факултет Београдског универзитета“ и да ће „наставницима и студентима пружити сву материјалну и корисну подршку“. Тако је Православни богословски факултет од 1. јула 1952. године био под старањем Цркве. Одлуком Владе Републике Србије којом је решење о ликвидацији Православног богословског факултета проглашено нелегитимним и анулирано, од 1. јануара 2004. године Факултет је поново враћен у састав Београдског универзитета, с тим што је Факултет остао у духовном и канонском окриљу Српске православне цркве. Његова Светост Патријарх српски је ex officio врховни покровитељ Факултета.

Савремено стање и перспективе

Данас на Православном богословском факултету студира више од 1.800 студената оба пола који се оспособљавају за свештенички, вероучитељски позив и научни рад у области теологије. На Факултету предаје 47 наставника и сарадника, од тога 33 доктора наука. У предавачком саставу заступљени су и угледни архијереји наше Цркве, свештеници, монаси. Студијски планови и програми у потпуности су усаглашени са актуелним Законом о високом школству и Болоњским процесом. Настава је организована по моделу: основне академске студије у трајању од 8 семестара (240 ЕСПБ бодова), мастер студије у трајању од 2 семестра (60 ЕСПБ бодова) и докторске студије у трајању од 6 семестара (180 ЕСПБ бодова).

Поред општег програмског језгра, студенти се, у складу са својим афинитетима, опредељују и за одређени број изборних предмета - библијских, патролошких, систематских, црквено-историјских, философских или практичних дисциплина. План основних студија представља комбинацију теоријских и примењених знања која може задовољити и потребе оних студената који желе да се баве науком или предавачком делатношћу у духовним школама, али и оних који би стечена знања применили у пастирској или катихетској (вероучитељској) служби.

Овде своја теолошка знања могу продубљавати и припадници других конфесија, уз сагласност јерархије СПЦ. Факултет негује интензивну сарадњу са низом реномираних теолошких установа у свету, као што су богословски факултети Аристотеловог универзитета у Солуну и Националног и Кападистријског Универзитета у Атини, духовне академије у Москви и Петрограду, Латерански универзитет у Риму, теолошки факултети у Немачкој, Швајцарској, Француској, САД, као и у земљама региона.

Библиотека Факултета поседује преко сто хиљада књига, а њене услуге све више користе и академски делатници са других факултета и научних установа. Библиотечки фондови попуњавају се донацијама које библиотека добија од различитих институција и фондација, што омогућава њен стабилнији и перспективнији развој.

У оквиру научноистраживачке делатности Факултета ради се на научном пројекту „Српска теологија у ХХ веку: истраживачки проблеми и резултати“, регистрованом у Министарству науке Републике Србије, издају се часописи „Богословље“, „Philotheos“ и „Стил“, а студенти имају и своје гласило „Логос“.

При Факултету постоје Институт за теолошка истраживања, Богословско-катихетски институт, Библијски институт, као и Институт за литургику и црквену уметност. Периодично се организују научни скупови од националног и међународног значаја.

Факултет у свом саставу има два интерната (за младиће и девојке), а његови студенти имају право да конкуришу за место и у другим домовима и да користе услуге студентских мензи.

Срце ове високе духовне школе свакако је храм св. Јована Богослова, у коме се свакодневно одвија пун круг богослужења (јутрење, вечерње, повечерје, часови), а суботом, недељом и празником служи се и света Литургија, на коју радо долазе и студенти са других факултета. Млади теолози на службама поју за певницом, помажу свештенослужитељима, а они који имају свештенички и свештеномонашки чин служе заједно са својим професорима. Настава се одвија у модерно опремљеним амфитеатрима, слушаоницама и кабинетима у згради на Карабурми подигнутој 1995. године искључиво из сопствених извора и донација Цркве.

Проф. др Ксенија Кончаревић и Петар Шеровић


Свети Сава

Свети Сава



Проф. др Стеван Димитријевић

Проф. др Стеван Димитријевић



Проф. др Јустин Поповић

Проф. др Јустин Поповић



Проф. др Радослав Грујић

Проф. др Радослав Грујић



Проф. др Радован Биговић

Проф. др Радован Биговић



Универзитет и српска теологија

[Download PDF 5,5 MB]