У среду, 2. новембра у амфитеатру Православног богословског факултета Универзитета у Београду одржан је Oкругли сто на тему Десетогодишњица поновног увођења веронауке у школе у Србији. Скуп је организовао Педагошко-катихетски институт Православног богословског факултета, под покровитељством Министарства вера и дијаспоре Републике Србије. На скупу су учествовали: Епископ бачки проф. др Иринеј, пречасни Винко Маслач – представник Римокатоличке цркве, Муфтија србијански Исламске заједнице Србије г. Мухамед Јусуфспахић, Рабин београдски г. Исак Асијел и проф. др Богољуб Шијаковић, државни секретар у Министарству вера и дијаспоре.
Епископ бачки проф. др Иринеј у уводном излагању истакао је да је Црква у потпуности свесна проблема са којима се суочава верска настава. Поред унутрашњих проблема у верској настави, који се тичу уџбеника и програма, постоје, такође, и спољашњи проблеми који су правне природе. Тако се Епископ бачки осврнуо на последње измене Закона о образовању, донете у јулу 2011. године, којим је верска настава правно „уназађена“, после много година труда и рада. Па ипак, по његовим речима, много чешће веронаука наилази на проблеме од стране неодговорних чиновника, а не саме државе. У складу са тим, Епископ је поручио да нам будућност намеће да се посветимо борби за потпуну правну равноправност веронауке.
У свом излагањупречасни Винко Маслач, жупник у жупи св. Петра у Београду, веома јасно је изложио позитивне, али и негативне стране са којима се веронаука суочава. Негативне стране су нерешен статус вероучитеља, као и тешкоће „које веронауци праве несавесни службеници у школама“. После 10 година, позитивни плодови веронауке су пре свега промена климе и односа према Цркви и свештеницима. Такође, у самом систему образовања, веронаука је обновила свест да образовање није само збир информација, нити да је вера приватна ствар, него јавна. Будућност веронауке јесте у развијању критичког односа према медијима, јер се веронаука мора схватити као формација, а не информација.
Муфтија србијански г. Мухамед Јусуфспахић, говорио је пре свега о веронауци као спони која нас веже, отвара за друге и учи да волимо. Муфтија је подсетио на заједнички рад свих верских заједница приликом израде уџбеника веронауке, као пример успешне сарадње у духу љубави и толеранције. Сада, 10 година касније, неопходно је да веронаука настави да гради овај пут сарадње који је утрт на почетку, јер друге полако упознајемо, стичемо прилику да се приближимо једни другима и заволимо. Муфтија Јусуфспахић је истакао и социјалну димензију веронауке као интегративног фактора у мултиетничком друштву данашње Србије.
Рабин београдски г. Исак Асијел, истакао је да за веронауку највећи проблем представља друштво. Наиме, по мишљењу господина Асијела, друштво у Србији је дубоко атеизирано и секуларизовано те на тај начин веронаука нема подршку у ширем контексту друштва. Друштво нема осећај за моралне вредности, што се може видети кроз новине, телевизију, интернет. Проблем је управо у томе што оно што се научи у учионици, нема подршку у ширем контексту друштва. Веронаука је самим тим пред изазовом, како да у таквом контексту друштва пренесе свој морални систем вредности за који не постоји „критична маса“. Због свега тога, господин Асијел је предложио идеју о алтернативним школама које би гајиле другачији вредносни систем.
Проф. др Богољуб Шијаковић говорећи о веронауци после 10 година, истакао је контекстуални карактер веронауке тј. чињеницу да она пребива у мноштву различитих контекста. Тако је на пример, правни контекст онај у којем веронаука представља право избора погледа на свет, а то је истовремено и право родитеља да им деца уче веру. Професор Шијаковић је нагласио суштину „приче“ о правима, а то је да нам право нико не даје, него се оно има. Епистемолошки контекст веронауке указује на везе које постоје између вере и науке, као и других струка. Другим речима, важно је схватити да није могуће разумети музику, ликовну уметност, физику, математику итд. без познавања вере. Професор Шијаковић је истакао значај корелативне дидактике, тј. потребе да се садржаји веронауке повезују са садржајима других сродних предмета, као и да веронаука буде оријентир за децу у њиховом свакодневном животу. Стога, закључио је професор Шијаковић, веронаука не би требало да буде само „моралка“, него пре свега начин обликовања живота вером и позив да произведемо једнодушност у прихватању другог са уважавањем и међусобним поштовањем.
После ових излагања, др Славица Шевкушић је у својству модератора, отворила дискусију. Питања која су поставили присутни на скупу била су највећим делом практичне природе, у вези са верском наставом и проблемима у њеном извођењу, али је било и оних која су била у вези са друштвеном одговорношћу веронауке у постмодерном времену. Сви учесници су се сложили да су питања суштинска и врло инспиративна те би требало да се сачувају као полазиште за друге, сличне скупове. Испуњен амфитеатар Православног богословског факултета показао је заинтересованост свих учесника, њихову подршку, али и бригу у вези са веронауком у данашњем друштву.
мр Растко Јовић