Буквари и букварска настава у Срба
21. фебруар 2011.
Православни богословски факултет Универзитета у Београду као једна од најстаријих и најугледнијих високошколских установа у Србији од 21. фебруара је, по благослову Декана Факултета, Преосвећеног епископа новосадског и бачког г. др Иринеја Буловића, домаћин и, заједно са Педагошким музејом, суорганизатор изложбе „Буквари и букварска настава у Срба“. На отварању изложбе, којем је, поред представника културног, јавног и црквеног живота, присуствовао велики број наставника и студената овог факултета и ученика средње богословске школе (богословије) на челу са ректором, протојерејом ставрофором др Драганом Протићем, говорили су проф. др Ксенија Кончаревић, продекан за наставу и директор Педагошког музеја Немања Антовић, док је еминентни српски књижевник Горан Петровић, добитник низа престижних књижевних награда у земљи и иностранству, изговорио надахнуту беседу о светосавском наслеђу у нашем језику и култури. Поставку је уредила Бранислава Јордановић, виши кустос – саветник Педагошког музеја у сарадњи са протојерејом ставрофором др Драгомиром Сандом, професором Катихетике са педагогијом.
Први познати буквари у српској култури, подсетићемо, настајали су управо под окриљем Цркве и за потребе духовне просвете. Тако, нашим најстаријим букваром сматра се Буквар Саве инока (Дечанца), штампан у Млецима 1597. године. Од 1602. године на нашем тлу почињу се користити и руски буквари (на црквенословенском језику). Доласком Максима Суворова у Сремске Карловце са 400 примерака буквара Теофана Прокоповича и 70 руских граматика црквенословенског језика (1726.) покренута је снажна обнова школовања богословског и учитељског подмлатка који ће деловати на свим српским просторима. Иначе, поменути Прокоповичев буквар доживеће низ издања: између осталог, прештампан је на Цетињу 1836., као и у Новом Саду 1853. године.
Од најстаријих буквара српских аутора ваља поменути и Буквар или наука детем и јуном Кипријана Рачанина из 1717, серију издања Захарије Орфелина (од 1764. до 1793), као и буквар Павла Соларића из 1812. године, о коме се похвално изражавао и Вук Стефановић Караџић, пре но што ће и сам написати и издати Оглед српског буквара у забавнику „Даница“ за 1827. годину. Као што је био забрањен Вуков нови правопис, тако ће и овај буквар у Србији доживети забрану коришћења „због језичких новина“, али ће остати у употреби у Црној Гори, све док на иницијативу Петра Другог Петровића Његоша у „Митрополитској књигопечатњи“ на Цетињу није угледао светлост дана Српски буквар ради учења младежи црквеному и грађанскому читању Димитрија Милаковића (1836). Период старих буквара и букварске наставе завршава се појавом Буквара за основне школе Ђорђа Натошевића, штампаног у Београду 1870. године.
Временом ће доћи до иновација у методама овладавања почетним читањем и писањем, као и до експанзије уџбеничке и приручне литературе за ову намену. Према подацима Библиографије српских буквара др Борјанке Трајковић, до сада се на српском језику појавило скоро 700 наслова ове врсте (укључујући и издања објављена у дијаспори).
У аули Факултета до 8. марта биће изложени вредни експонати који говоре о методама описмењавања српске деце и омладине од XVI века до данас.
Др Ксенија Кончаревић
продекан за наставу
