Богословско–молитвени лик Петра II Петровића Његоша
1. март 2013.
Његово високопреосвештeнство архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски господин др Амфилохије одржао је 1. марта 2013. године предавање у амфитеатру Православног богословског факултета на тему „Богословско–молитвени лик Петра II Петровића Његоша.“
На самом почетку митрополит је казао да је Његоша посматрао више као песника и писца Горског вијенца где драма историјска задобија космичке димензије у његовом времену и по много чему добија метафизичка својства. Међутим, послије читања Густава Крклеца који пише да још нико није прозрео на прави начин у откровења Његошева; и све више читајући Лучу, његове песме и његова мања дела увидео је да су ове речи Густава Крклеца заиста истините. Читајући поново Његоша а нарочито Лучу, митрополит је схватио да се заиста ради о откривењима која нико пре њега није осетио доживео и записао.
Тај пустињак цетињски, који је учио богословље под звездама прозрео је у оно што назива тајну свесветија, тајну свих постојећих светова. Прозрео на један начин који је заиста откривењски начин који се сусреће у Јовановом јеванђељу. Митрополит упоређује откровење Његошево и Откровење Јованово. Откровење Јованово говори о историји, историјским збивањима и о Слову Божијем око којега се одвија историјска, космичка и метаисторијска драма. У откровењу Његошевом оно што се догађа у историји и што је темељ метаисторије онога што називамо Есхатоном то је већ доживљено, то се одиграло и одиграва, то се зачело оног момента кад је Слово Божије све из ничега створило.
Реч Божија, Слово Божије које се обукло у человјечество, чијем закону је све покорно, управо то Слово Божије Његош налази у богослужењу Цркве. Његош је у свеукупном свом доживљају по преимућству литургијско биће, само што његова литургија није оно што се догађа у храму и човеку као храму ничтожноме, него је његова литургија, литургија која обујима собом свеукупно биће. Нема бића, нема створења, нема ничега од искони што се догађа, а да није дотакнуто и да није укључено у оно што Његош назива Свештена литургија свесветија.
Језик Његошев је језик богослужења, он се на њему васпитавао и сви његови најдубљи богословски, филозофски и песнички изрази су позајмљени из богослужења посебно из богослужења свете четрдесетнице. У својој раној младости он се попео на високо брдо попут Мојсија. Божанска гора као престо божански је најдубља подка његове визије света и Бога. И није случајно да је он тражио да буде похрањен ха гори на Ловћену гдје ударају муње и громови. Попевши се на високу гору он бистро око баца пут престола Свемогућег Творца:
„Он свуд очи веселе окреће тражи с њима никад не престаје веља дјела Творца великога да у пјесме славу Њему поју, са тим пита и весели душу.“
Ко зна чин освећења воде видеће да су ови његови цитати узети из тога чина. Ко би могао други да се попење на ту гору, ако не син природе поет како назива себе „Творац мали најближи Божеству“ то је његова основна идеја о човеку а посебно о песнику. Песник је онај што доживљава опитно тајну Божанског стваралачког чина. Он, поета песник својство има најближе са Свемогућим Творцем. Песник је онај који у идејама високолетећим ствара светове по узору на самога Бога. Бог је Творац и песник је творац, само што песник не ствара ни из чега, него ствара из онога што је већ створено.
Митрополит је своје инспиративно и исцрпно предавање завршио парадигмом о рукотвореном и нерукотвореном храму у Његошевом поимању: Дивећи се храму Светог Петра, том олтару којим се Земља прославља, Његош је истовремено свестан да тиме са вечним пламом прашину упоређује. Колико год био величанствен храм Светог Петра, ипак је то прашина у односу на онај вечни храм, на то огњиште, на тај престо који представља вечни жртвеник на коме се служи вечна литургија у сабору свесветија.
Владимир Радовић и Крсто Станишић