Уснуо у Господу академик Владета Јеротић
4. септембар 2018.
Задужбина Владете Јеротића саопштава да је 4. септембра 2018. године у јутрањим часовима у Београду, у својој 95. години, преминуо њен оснивач академик Владета Јеротић.
Академик Владета Јеротић био је дугогодишњи професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду где је предавао Пастирску психологију.
Академик Владета Јеротић рођен је 2. августа 1924. године у Београду, где је завршио основно образовање и похађао Другу мушку гимназију и Медицински факултет, на којем је стекао диплому психијатра. Специјализовао је неуропсихијатрију и психотерапију у Швајцарској, Немачкој и Француској. Радио је најпре као асистент на Нервној клиници Универзитета у Београду а затим је био примаријус и начелник психотерапеутског одељења болнице Др Драгиша Мишовић (од 1963. до 1985. године). Преко две деценије (1984-2005) предавао је по позиву Пастирску психологију на Теолошком факултету у Београду.
Учествовао је на многим европским и светским конгресима психијатрије и психотерапије, а неколико месеци је провео у Јунговом институту у Цириху у својству лекара и практичара. Био је члан Удружења књижевника Србије и редовни члан Медицинске академије. За дописног члана САНУ изабран је 1994. године, а за редовног 2000. Академик Владета Јеротић је створио обимно и сложено дело из области психоанализе, психотерапије, филозофије, религије и књижевности. Поред тога, одржао је и низ предавања и учествовао у више дискусионих трибина у земљи и иностранству.
Добитник је великог броја награда и јавних признања, поред осталих и Захвалнице Матице српске (1982), Повеље болнице „Др Драгиша Мишовић“ (1983), Повеље Српског лекарског друштва (1993), Награде „Ђорђе Јовановић“ (1994), Награде „Лаза Костић“ (1997), Ордена Светог Саве I степена (2001), Награде "Исидора Секулић" (2003), Награде Доситеј Обрадовић (2014), Велике повеље Бранковог кола (2017).
Добри човек у Срба, бесребреник Владета
Много хтео
много започео, и остварио,
час смрти није га
ни прекинуо ни омео!
Наш пријатељ и брат, доктор и проницатељ, научник и просветитељ, хећим целокупне Југе и Земљине шарабаре двадесетог века, целебни столпник и бесребреник Владета, израчио је овога јутра из своје телесне летелице и одталасао Небеском Лекару душа и телеса наших. Он сав и целовит, и опет свесебепотрошен на наше свакојаке и сваковрсне потребе и недуге и шарабрље.
Сабор Архијереја Српске Цркве поверио му је благослов да може гледати у душе и самих архијереја и душе све њихове верне дечице.
На пример, душу једног од деце он је опслужио проницањем до у сами свилени чвор њезин.
И још је ревносно и годно васпитавао и оцеломудривао младе снаге црквенога просветилишта.
Лично је жеђао за монашком келијом, својом омонашеном душом и у садушју са својом омонашеном сапутницом.
Имали смо благослов, насуштије и наитије да пребродимо сва његова писанија, да се нађемо у броју теолошких саветника његових, да нас повеже са Вергилијем, као и да у датом тренутку отрезни паству нами поверену.
Он није био ликвидатор трезвењског или ниптичког или филокалијског богословља, већ његов сабеседник, симвиотичар и гарант.
Лекар бесребреник је отишао небеском Лекару, а један од прилога за његов епитафион нека буде и овај наш:
Наш лекар је умро
да, умро је наш брат.
Знамо да се то јутрос догодило,
као што знамо и да око нас
бесни болести рат!
Епископ крушевачки проф. др Давид (Перовић)
Живео, све видео, и никога није осудио
„Дубоко
у пукотини времена,
код
леденог саћа
чека, кристал даха,
твоје коначно
сведочанство“.
Паул Целан
Стари грчки историчари, а са њима и рани хроничари Цркве, следовали су начелу да се о некој личности о којој се има саставити какав биографски напис, грађа за животопис може црпети и из небиографских извора, у које спадају и утисци и списи почившег. Тај литерарни хроничарски поступак из прошлости, називан речју ἀυτοσχεδίασμα, долази на ум и бележнику ових редака, у часу кад осећа потребу да остави запис поводом упокојења Владете Јеротића. Човека, чија је књига „Индивидуација и (или) обожење“ једном младом гимназијалцу отворила хоризонте изласка из агностичког у просторе сапостојања интелектуалног, са екстатичким и парадоксалним. И, опет, човека у чијој је интелектуалној, али и духовној близини и саговорништву провео једанаест лета. Стога ми читалац неће, уверен сам, замерити, што ће у запису моћи да ослухне и лични тон, али у оноликој мери која не треба да пређе границу грађанског укуса коју је Владета Јеротић целог века неговао.
Време у којем живимо одликује и ерозија етичких, научних и уметничких вредности. Немачки социолози, када је о знању реч, користе поодавно појам који су преузели из нуклеарне физике, пишући о убрзаном времену полураспада знања. То је знао Владета Јеротић, и никада, ни у приликама ван јавне сцене, није поступао друкчије од онога како је Фјодор Достојевски, у приповедним уводима у роману „Браћа Карамазови“ поводом лика Аљоше Карамазова записао: „Живео, све видео, и никога није осудио“. Распаду знања, у смислу смене научних хипотеза, посвећивао се колико је могао. Увек са дивљењем. Ерозији вредности одупирао се високо подигнутом етичком лествицом у личном живљењу, притом, никад наметљиво ју показујући, слушајући пажљиво саговорника, из ма којег животног, религијског или интелектуалног контекста да је долазио.
Знао би дуго да слуша и српског сељака и радника, као и интелектуалца, никада не истичући своју личност. Све то није било артифицијелно, нити смишљено унапред, да се скромношћу постигне ефекат моћи и владања суптилнијег типа. Имао је саосећање са невољником, разумевање за све изопачености људске. Када је пре годину дана са аутором ове бележнице, у свом стану, на чувеном канабету, обележио десетогодишњицу познанства, радознало се освртао на разговоре које је у болници на Бежанијској коси, којој је последњих година често допадао, водио са доктором Лалићем, чијом је реченицом – да постоје људи звери и људи биљоједи – уз осмех, sub specie aeternitatis, карактерисао антрополошке константе којима је допуштао, као хришћанин, могућност промене малих корака.
Као психотерапеут и дугогодишњи шеф психотерапеутског одељења Болнице „Др Драгиша Мишовић“, у годинама транзиције и капитализма са најдеструктивнијим лицем, никада није имао приватну праксу, иако је био најпоштованији у нашем народу. Као начелник психотерапеутског одељења, са високом платом, на позив патријарха Германа постао је предавач Пастирске психологије на Православном богословском факултету. Директор Болнице поставио му је услов: или један посао или други! „Без икаквог размишљања“, казивао је Владета, „прихватио сам позив патријарха Германа“. Значило је то остављање социјалног статуса, високе плате и прихватање рада на факултету за незнатну новчану надокнаду.
Свим овим етичким животним бравурама наш господствени Јеротић није се разметао, али је унутрашњим ауторитетом, стицаним подвигом и неговањем хришћанских врлина постао чланом породице и сељака, и радника, и напаћених, и наркомана. На својим путовањима по Србији, али и доласцима међу српску дијаспору, на којима је и писац ових редака неретко учествовао, са лакоћом је просвећивао саговорнике, разговарајући о њиховим психичким тегобама и социјалним перипетијама изазваним кризама у браку.
Као писцу и предавачу, успело му је оно што одсуствује у академској мисли у Срба. Да хуманистичке науке учини пријемчивим за многе, сабирајући своја знања у жижи онога што се у немачком језику назива „Gretchenfrage“ – Гретино питање, а што је синоним за суштинска питања која човек поставља. Подсетимо се: реч је о указивању на Гетеовог „Фауста“ и на питање које Фаусту упућује Маргарета: „Nun sag, wie hast du’s mit der Religion?“ „Реци сада, како стојиш са религијом?“ Ово питање варирао је Јеротић у својим књигама, од радова посвећених литератури, психоанализи и психотерапији, па до трагања за архетипским у пословицама које је сабирао Вук Караџић. Немајући дуго разумевања за симплификовање, које је предузимао као писац, био сам склон критици. Последњих година налазио сам разумевање за поступак иза којег је стајала дубока људскост и жеља да се другоме подари мудрост и утеха. Она мудрост, хохмичка, коју познајемо из старозаветне мудросне књижевности.
Био је представник просветитељске традиције у Срба, зачете са Доситејем Обрадовићем, а награда са његовим именом, коју је добио, била му је најдража. Имало је у њему много доситејевског: био је аутентични европејац, у културном а не политичком значењу те речи; доживљаван је народним учитељем, подучавао о практичним стварима, нарочито младе који су ушли у брак, управо као што је Доситеј то чинио у спису „Совјети здравога разума“. Поред европејства, био је и патриота, складно спајајући космополитско са националним. Управо као и Доситеј, који из Трста долази у Србију за време Првог српског устанка и саставља песму „Востани Сербије“ и своју уштеђевину предаје Карађорђу, постајући попечитељем за просвету. У времену малограђанског табуизирања многих тема Јеротић их није имао, па је, нарочито о проблемима брака и сложених односа мушкарца и жене, знао отворено да говори, али увек са поентом. Борио се за меру у животу, ненаметљиво неговао молитву, спомињући у молитвама и имена многих саговорника – и оних такозваних незнатних.
Најзад, желео бих да додам и нешто што ћу памтити свагда. Два пута сам га, док је одлазио тихо са овога света, посетио у КБЦ-у „Бежанијска коса“, на трећем спрату, у апартману са символичким називом „Приштина“. Било је то 6. и 11. августа. Ушавши у собу, тог 6. августа, прво сам опазио тело, ископнело. Мој поглед се кретао ка његовом лицу, очекућуји сличан призор. Међутим, на омршалом телу лице је остало нетакнуто. Угледах поглед радознао, живахан, а у исти мах умирен. Са радозналошћу која би пратила његово лице када би сазнавао новости из разних наука. Као да је био радознао да искорачи у ново стање. „Поздравите све!“ - рече једва разговетно, а ја сад разумедох, у часу кад се народ Србијице опрашта од Владете, да поздравља, доиста, све. Рекох му само: „Професоре, пред Тајном сте о којој смо свагда причали. Држите се!“ Други пут, 11. августа, био је причљивији и разговетнији. У соби мала иконица оца Јустина Поповића, наслоњена о прозорско окно. Свестан, распитивао се са високом концентрацијом о појединостима, иако се мучио са говором. Тако се, привремено, опростисмо.
А овим записом опраштамо се и на литераран начин, како смо свагда уобичавали.
Марко Делић,
докторанд Универзитета у Тибингену
Опроштајно слово протопрезвитера-ставрофора проф. др Драгомира Санда на опелу академика Владете Јеротића, 6. септембра 2018.
„Благо онима који умиру у Господу јер, гле, њихова дела ће сведочећи поћи за њима“ (Отк. 14, 13)
Стогодишњи и колосални маслин-засад приклонио се и одазвао најзначајнијем позиву у доташњем постојању. Попут многих старозаветника, „потпуно испуњен и сит живота“ додирнуо је најдоњи животни камен, камен на који је положио све дане свога земаљског живота. Дан у коме су сабрани као у сабирном сочиву сви дани, године и десетлећа, њега - Владете Јеротића, једнога од, како многи кажу, најумнијег човека нашега времена, док ће други засведочити да је најкомплетнија личност – par exsellence, као интелектуалац савременог доба код Срба.
Попут старовременог Помпеја који је запловио по узбурканом мору на позив оних којима је био најпотребнији, нововремени корифеј запловио је „воздвизајемим житејским морем“ у пуну извесност свог тихог пристаништа. Земаљска смрт као кожне хаљине привешће данас и овога великана преобразивши га у све ново: потрошно и распадљиво за вечно и трајно, смртно за бесмртно, печал за трајну радост и врлину; речено, написано и саопштено за непотрошив одјек небеског зборишта. Речено светогригоријевским језиком, зато је смрт допуштена њему и свима нама да не би била бесмртна, него да кроз врата смртнога часа буде побеђена сва пролазност.
У дубоком смо уверењу да људи попут Владете Јеротића ретко срећу, још ређе има се прилика да се са њим мере и огледају, а исто тако, да се такве личности најређе рађају. Безброј је његових дивних мисли које су биле непосредне и памтљиве, које су биле блиске срцу и једоставне, а са друге стране, препознативе у свима нама. Био је један од најомиљенијих бесеника и предавача на нашим просторима. Теме су му биле животне и животнопромишљајуће.
Пун животног нектара дошао је на Православни богословски факултет у Београд као предавач. Иза њега је већ остао плодан научни пут на коме је после завршеног Мединцинског факултета у Београду стицао нова научна искуства на светским универзитетима у Немачкој, Француској и Швајцарској. Већ је постао познат српски психијатар и психотерапеут, али и као начелник на оделењу београдске болнице „Др Драгиша Мишовић“. Тада су се среле две части и препознале се: једна част је част Православног богословског факултета у Београду да буде он њен предавач за предмет који би био по његовој мери: Пастирска психологија, а друга част је била лично његова коју је стално напомињао зато што су му врата највише црквенопросветне институције била отворена и поверена.
Када је у двадесетогодишњем професорском времену држао предавања, ниједна факултетска училишна просторија није могла да прими не само студенате истог факултета, зато што су долазили и студената са других факултета, али и многи који су имали намеру да утоле своју глад и жеђ за животним питањима која су их се тицала, било радозналошћу, било из других разлога. Предавао је неусиљено, јасно, самоуверено, научно оплемењено, једном речју, најинтересантније што би неко од нас људи могао говорити. Управо онако како је цео потоњи век говорио у свим приликама. Некако умиљато, једноставно, свечано и дикцијски префињено.
Слушаоцу је нудио недвосмислено све оне научне насладе од Фројда, Адлера, нарочито Јунга, поредећи их са духовним искуствима Светог Јована Лествичника, Јефрема Сирина, Максима Исповедника... Приближавао је слушаоцу глас Леплеа са новоременима светогорцима: Пајсијем, Порфиријем, Нектаријем Егинским... Достојевског, Толстоја, Берђајева, Кјеркегора доводио је у научни дијалог са оцем Јустином Поповићем и владиком Николајем Велимировићем. Теорију је студиозно мерио праксом у нашим манастирима где је проводио све своје слободне дана и тада се сретао, али и слушао и учио од смерних учитеља: Оца Јустина Поповића, Митрофана хиландарског, Јустина дечанског, Дионисија липовачког, Теофила и многих других духовника, а. с друге стране, имао је непрестане сусрете и диспуте са најумнијим Србима различитих интелектуалних орјентација. Свака врста уметности била му је својствена, не само са становишта уметничко-естетског, него пре и више са стране познавалаца и конзумента оне озбиљније стране доживљенога. Слагао је сва та искуства никада не доносећи коначан свој суд, а за све друге је имао великог разумевања.
Зашто је он посебно велики? Зато што је знао оно што други нису знали или могли, а то је, да је врло смело и разложно, без усиљености, уверљиво мирио сваку крајност, при том не дозволивши да ниједна од претпоставки не прелази меру и границу Божју нити људску. Љубав према Богу мерила се љубављу и према ближњима. Тако је говорио и тако је учио слушаоце, вернике, подједнако, било које заинтересоване и, на крају, студенте. А такав је био на разним трибинама где се радо одазивао. Много пута је говорио и пред студентима, интелектуалцима и слушаоцима других вероисповести и конфесија. И нико на његовим предавањима није остајао равнодушан.
На седницама Наставно-научног веча Богословског факултета учествовао је и говорио само по потреби и после узимања речи, завршавао се сав коментар по питању одређене теме. Уважавали су га све колеге професори нашег Факултета, а он је знао да узврати. Учествовао је у многим комисијама по разним академским разлозима на Факултету. Представљао је ову институцију на разним скуповима, и то репрезентативно. Зато ми дозволите да у име декана, деканског колегијума, у име професора и сваког запосленог на Богословском факултету, уз осећај необичне туге али и васкршње радости, да драгом професору и великом човеку Владети Јеротићу изразим велику и колегијалну благодарност.
Све оно што је ненаметљиво чинио и учинио у Цркви, само је благим и урођеним дискурсом са друге стране потврђено највишим црквеним одликовањима. Био је највећи мисионар без мантије наших дана. Памтиће га Саветодавни центар Архиепископије београдско-карловачке, где су данас највише његовом заслугом и ауторитетом укључени многи лекари нудећи своју помоћ бесплатно свима који им се обрате. Његов изречени и написани труд ићи ће испред њега у сусрет Промислитељу и Створитељу свих нас, али и истовремено ће бити света земаљска и духовна заоставштина, као и наслада за све оне који остају после њега. Задњи његов земаљски ропац поновио је речи апостола Павла: „Смрти, где ти је жалац, аде, зар се још надаш икаквој победи“ (уп. 1Кор 15,55).
Вечан покој престављеном у Теби, Господе, брату и учитељу нашем Владети Јеротићу!
[ ПОЛИТИКА Online, 4. септембар 2018. ]
Др Драган Симеуновић: Одлазак великог учитеља живота
Човек ненаметљиве харизме био је апсолутно оригинална и тешко поновљива интелектуална појава нашег простора и нашег доба
Четвртог септембра, у 6.20 ујутро, угасио се живот Владете Јеротића, једног од најутицајнијих српских интелектуалаца у последњих пола века.
Сваки народ треба вођу, али не само политичког, већ много разноврсних предводника и узора. Увек постоје за народ значајне личности које не морају формално бити вође, али које својом речју и делом снажно утичу на народ услед тога што између њих постоји нека невидљива магија узајамног дубоког поверења и уважавања. Такве личности називамо харизматским и признајемо им вођство чак и кад оне то не траже. Та врста великог духовног предводника био је и Владета Јеротић.
Познавање Владете Јеротића и његовог дела допушта ми да кажем да он вероватно никада није ни пожелео да буде икакав, а понајмање политички вођа, и у томе се већ од ране младости разликовао од већине. Аутобиографска сећања Јеротићева потврђују да је он одрана не само тој, већ и многим другим земаљским страстима претпоставио окренутост Богу и људима као ближњима. Своју окренутост човеку и његовој, увек у крајњем Божјој тајни духа, потврдиће као психијатар. Своју окренутост Богу, пак, срећом по народ, схватио је као дело које се тиче и нас, а не само њега. Притом су та два животна задатка код Владете Јеротића била тако испреплетена да се могу посматрати као један. Није користио религијско учење да приведе људе Цркви, већ пре свега Духу од кога су одустали и зато резултат његовог великог просветитељског рада није масовна биготност његових бројних следбеника, већ њихово духовно уздигнуће. Велики део нашег народа је зато у његовом делу препознавао неформално духовно вођство, а у њему великог учитеља живота. Њему није требала никаква функција, нити ју је икада имао, да би био Неко.
Рођен је 2. августа 1924. године у Београду, где је похађао Другу мушку гимназију и завршио Медицински факултет. Специјализирао је неуропсихијатрију, а психотерапију у Швајцарској, Немачкој и Француској. Радио је најпре као асистент на Нервној клиници Универзитета у Београду, а затим је био шеф психотерапеутског одељења у болници „Драгиша Мишовић”. Дуже од 20 година предавао је на Теолошком факултету, као и на Универзитету у Београду, по позиву. Био је члан Академије медицинских наука и редовни члан САНУ. Добитник је више од 50 одликовања, повеља и других признања.
Био је одрана посебан. Прво као једини изразито религиозан члан своје породице, и то без ичијег наговора. У времену апсолута комунистичке политике био је аполитичан психијатар храбрих погледа, делом неприхваћен од свог професионалног окружења. Оно што га је уздигло било је његово дело. Мало је познато да се испрва бавио превођењем Фројдових дела на српски. Потом су дошли први његови радови, који су напросто били другачији и већ имали онај магнетизам који ће имати и сви његови други текстови, као и његова изговорена реч. Захваљујући дубини његове мисли и лакоћи стила којим је писао, његово дело је дубоко продрло у разноврсне читалачке слојеве, о чему говоре за наше прилике фантастични тиражи и број издања његових књига. Свој живот схватио је као мисију духовног уздизања запарложеног духа српског народа и његовог усмеравања на самоостварење. Данас је неспорна чињеница да Владета Јеротић има међу интелектуалцима неспорно највеће заслуге за масовно полувековно окретање српске интелигенције, и то не само средовечних, већ и младих људи, ка духовности. Нећемо претерати ни ако кажемо да је овај човек ненаметљиве харизме био апсолутно оригинална, веома значајна и тешко поновљива интелектуална појава нашег простора и нашег доба. Његово дело није тек такво да буди интерес и радозналост читалачке публике, као што чине друга, већ је било и остало путоказ многима у грађењу бољег себе и свог окружења. Захваљујући огромној ерудицији из више области и атрактивном споју психијатријског и боготражитељског приступа, Владета Јеротић се од седамдесетих година прошлог века непрекидно утврђивао као један од кључних реформатора нашег паланачког и необоженог духа. Иако је био просветитељ (који није имао претензије на такав формални статус), уједно је остао и психијатар који је неосетно спровео својеврсну колективну интелектуалну терапију значајног дела нашег читајућег народа, постижући да су многи након његових предавања и читања његових књига бивали духовно дограђени и морално ојачани, а тиме и бољи људи, и тако је у својој струци постигао нешто ново и велико о чему ће наука моћи давати оцене тек након подробних и озбиљних истраживања, тим пре што до сада о Јеротићу и његовом делу, иако је реч о својеврсном феномену, скоро да ништа није стручно написано.
Нема сумње да је Владета Јеротић својим развојним путем јунговске индивидуације постао узор многима за један мудар, частан, ка добру и Богу окренут живот. Још је већи број оних којима су Јеротићеве написане и изговорене речи биле драгоцен духовни светионик у нашим кошмарним друштвеним маглама и политичким беспућима у протеклим деценијама. Своје духовне поклоне нештедимице је делио свима гладнима духовног блага, живећи за то. Написао је током свог дугог, стваралачки плодног живота око 70 књига и неколико стотина научних чланака у којима су остали не само трагови његовог ерудитског духа, већ и отисци његове широке душе. Одржао је огроман број предавања у земљи и иностранству, чији квалитет и огромна посећеност превазилазе све што је ико икада код нас на том плану постигао. Укратко, био је мегазвезда у српском интелектуалном простору.
У сагледавању Јеротићевог животног круга импонује и то што, иако је био човек светских назора и проевропске оријентације, није остао у некој од примамљивих земаља у којима се усавршавао, већ се вратио да своје знање подари свом народу, сходно свом правилу да се свако рађа тамо где треба и да живи. Захваљујући томе били смо средина која је скоро цео век имала једног изузетног, високоумног и високоморалног, нашег колико и божјег човека са огромним утицајем на масе, који је све време просветитељски ширио толеранцију на неполитички начин. Његове најлепше мисли су оне о љубави као божјем штиту од мржње, и оне у којима исказује своје стваралачко поштење речима да на свету има много религиозних, а мало људи љубави, али да и то мало љубави што постоји јесте оно што одржава свет.
Био је изузетно не само мудар, културан и образован, већ и, што је много ређе и теже, изузетно частан, искрен и увек добронамеран човек.
Задужбина Владете Јеротића објавиће, по његовој жељи посмртно, његове дневнике, забележене снове и преписку, као и два необјављена рукописа, и још вероватно годинама издавати његове ране радове, пре свега чланке, непознате широј читалачкој публици. Тако ће Владета Јеротић још дуго остати међу нама.
Митополит загребачко-љубљански Порфирије: Апостол нашег времена
Био је апостол нашег времена, у веома тешким и компликованим временима за српски народ, који је као мало који духовник привео људе цркви. Није судио људима, него их је тешио и у њима видео икону Христову позвану на спасење. Није делио људе по нацијама, расама, културама, идеологијама, него је у свакоме видео икону Христову и у сваком човеку видео достојанство које је позвано на спасење. То је због тога што је имао живу веру у Христа.
У центру његовог живота и његове поруке заправо се налази Христос, иако то на први поглед често не изгледа тако. Иза много слојева које је износио, заправо је водио људе ка Христу, а то значи ка потпуној слободи. Он руши идоле, попут апостола Павла, и сведочи да нема Грка и Јеврејина, Скита и Аварина, роба и слободњака, мушког и женског, него да је свугде и у свему само Христос. У нашем времену био је попут најпросветљенијег светогорског старца, његова реч била је та врста лека, мелема.
Проф. др Предраг Пузовић, декан ПБФ: Најпосећенија предавања
Професор Јеротић радио је код нас на Православном богословском факултету од 1984. и његова предавања била су најпосећенија, поготову када је држао она отворена и за ширу јавност. Тада се није могло проћи кроз факултет од бројних људи који су долазили да га слушају. Са њим је и установљен предмет Пастирска психологија. Био је изузетно цењен и од колега, његова реч се увек уважавала.
Владика шумадијски Јован: Човек вере и молитве
Владету Јеротића познавао сам од свог детињства, из манастира Студенице, од шездесетих година прошлог века, када је почео тамо да долази. Био је стални поклоник манастира. За 30 година, колико сам био у Студеници, професор Јеротић је са својом женом годишње бар по месец и по проводио у манастиру и нашем братству. Ми братија постављали смо му многа питања на која је он давао дивне одговоре. Био је човек који је живео вером, који је имао много љубави и веру претварао у дела. Такође, био је човек вере и молитве. Много је веровао у молитву, али је много молио и друге да се моле за њега, и нас студеничку братију. Мислим да ће се о Јеротићу тек писати и говорити по оној народној: На мртвом лабуду тек се види колика су крила. Нека га Господ прими у Царство небеско.