Вести

[25. 10. 2023] Трезвеноумље, ревност деце Божије и униније света

У амфитеатру Православног богословског факултета у Београду, у среду 25. октобра 2023. године, високопреподобни архимандрит Захарија (Захару), духовник манастира Светог Јована Крститеља у Есексу, у Великој Британији, одржао je предавање на тему Трезвеноумље, ревност деце Божије и униније света.

Предавању су присуствовали Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, као и Преосвећена господа Епископи: новобрдски Иларион и липљански Доситеј; архимандрити: Данило (Љуботина), Нектарије (Ђурић) и Василије (Костић), свештенство, студенти и бројни народ.

Aрхимандрит Захарија (Захару) – Трезвеноумље, ревност деце Божије и униније света

Циљ нашег доласка у овај свет и сваке аскетске борбе у духовном животу је да задобијемо одећу светости. Само ова одећа нас чини прикладним да уђемо у небеско славље божанске љубави, у вечни живот. Међутим, од тренутка пада зли духови нападају човека уз помоћ (злих) помисли. Њихов циљ је да стану на пут једином делу које је драгоцено у очима Божијим, делу спасења (човека). Када не успеју ово, покушавају да га (бар) учине мањкавим.

Борба са помислима је мукотрпна и непрестана. Нико од људи не може да је избегне. У тренутку када станемо на молитву, непријатељ (ђаво) нас бомбардује страсним сликама и помислима, не би ли дело молитве учинио непријатним и оптерећујућим.

Па ипак, Бог нас није оставио беспомоћне у овом свету. У Цркви нам се даје привилегија да имамо приступ учењу Светих Отаца, који нам указују пут којим можемо изаћи као победници из сваке борбе. Њихове непроцењиво вредне речи помажу нам да разумемо две основне претпоставке које су потребне да би наша молитва била примљена од Бога и да бисмо натерали у бег све војске непријатеља. Ове претпоставке су пажња и (истинско) покајање. Када стекнемо ове две „алатке молитве“, све наше мисли концентришу се у једну снажну мисао срца, коју непријатељ не може да надјача.

Мали број људи разуме значај борбе са помислима, која је претпоставка једног посебног предање наше Цркве, исихазма или трезвеноумља. Они који се науче овој уметности над уметностима и науци над наукама, не уче се само да одбију замке лукавих духова; они потпуно постају ученици благодати.

Трезвеноумна молитва је најкреативније дело у нашем животу. Кроз молитву расуђујемо које су помисли угодне Богу а које су пред Њим гнусне. Разумевамо да нас само смирене помисли могу одвести ка Његовом живоносном присуству, које нас непрестано обогаћује новим знањем о Богу и о нама самима. Такве мисли буде наша духовна чула. Постепено, наша природа се оснажује, и наше срце, умртвљено грехом, чисти се и оживљава. На овај начин побеђујемо униније, бич духовне парализе који мучи цело човечанство.

Трезвеноумље нас подучаваразговору са Сведржитељем и Творцем неба и земље целовитим умом, тако да туђе (демонске) помисли неупрљају и не учине узалудним драгоцено време нашег општења са Њим. Наравно, Луцифер и његова пала војска труде се да спутају молитву свим средствима. Зли духови се боре не би ли спречили човека да у потпуности окрене своје срце ка Богу. Непријатељ завиди човеку и бесно га мрзи, знајући да освећене душе замењују војску палих анђела, по речима Господњим: „Јер о васкрсењу нити се жене нити се удају, него су као анђели Божији на небу“[1].

Следствено томе, тражимо начине да испуњавамо божанствена дела, нарочито молитву, благопријатно пред Њим, дакле из срца, да бисмо поразили нападе помисли. Тада се такође приближавамо нивоу прве велике заповести, која захтева љубав према Богу „из свега срца својега и из све снаге своје и из свог бића својега“[2]. Тако разумевамо упозорење (Светог) Писма да, «ако немарно творимо дела Господња», навлачимо клетву на себе[3]. Наравно, јасно је да је у нашем уобичајеном стању духовни труд мукотрпан. Но, не треба да заборавимо да наш Бог има једну «слабост». Он је по природи Утешитељ и надвија сенад „срце скрушено и унижено“[4].

Отуда, наша једина брига је да стекнемо срце скрушено, да бисмо привукли божанску утеху, која лечи и освећује цело наше биће. Вежбање трезвеноумља и неговање срца граде у његовим дубинама један светли центар, један интимни храм, у којем благодат благоизволева да борави.

Свети Григорије Палама назива срце „разумским органом“. Овај духовни орган, који се подудара са физичким срцем, формира простор где човек заједничари са Богом. Ум је функција срца. Човек је у рају имао целовитост. Под дејством благодати читаво његово биће, ум, и тело били су уједињени у његовом срцу као чврсто увезани чвор. Када је, пак, човек преступио Божију заповест, његов ум је изашао из срца и прилепио се видљивом, створеном свету. Људска природа се распала. Од тада, ум се прилепљује уз једну ствар, срце жели нешто друго, чула бивају привучена нечим трећим. Човекове помисли разасуле су се по читавом створеном свету и он уопште није у могућности да их усредсреди на „оно што је потребно“[5]. Како примећује псалмопојац: „Човек се изједначи са стоком коју кољу“[6].

Од тренутка пада цело наше биће је болесно; „потребује лечење и целовитост“. Међутим, лечење не долази када живимо у благостању и безболно, када се обилно и лепо хранимо и паметно промишљамо, већ када се ум понизно окрене ка Богу. Заиста, потребно нам је деловање бола како би ум сишао у срце и са њим се ујединио кроз благодат. Молитва из болног срца и са очима које лију сузе ствара стање скрушености.

Како смо раније изнели, да би молитва била угодна Богу, треба да буде праћена пажњом и скрушеношћу. Прво, ум се усредсређује на сваку реч коју изговарамо пред Богом. Даље, срце почиње да осећа значење речи и сокрушава се. Дакле, скрушеност је дејство оне помисли која сабира целокупни ум у срце. Увек је у питању смирена мисао, дакле мисао која с једне стране изражава нашу немоћ и неспособност да творимо нешто достојно Бога, и са друге моли за Његову помоћ. Драгоцено је да излијемо своје срце пред Господом исповедајући му своју празнину, јер овај чин садржи смирење и претпоставља самопрекор због нашег бедног стања.

Једном када се навикнемо на такву молитву, учимо да улазимо у (простор) Присуства Божијег. Често нас наше патње приморавају да завапимо Богу из свег срца, и на овај начин нас подучавају да тражимо додир са Духом Његовим. Понекад, чак и неколике капљице суза чине чуда. Сузе су само капљице воде. Ипак, оне обрезују срце и тада ум, као магнет, бива привучен ка месту ране. Свети Софроније примећује да су сузе најплеменитији израз човекове љубави према Богу[7].

Господ нам је дао Блаженства као учење које нам помаже да стекнемо скрушеност и да превазиђемо унутрашњу разбијеност нашег срца. Прво блаженство је једна парадоксална порука: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово царство небеско“[8]. Блажени смо, то јест уједињени са Духом Господњим, онда када смо уверени у своје духовно сиромаштво, јер нас ова свест чини смиренима и спремнима да положимо наше поверење на Његову помоћ. Окрећемо се Богу једноставно, са свешћу о нашој палости, која (свест) привлачи Његову утешитељску природу. На овај начин се лечимо. Као што деца плачући трче ка својој мајци тражећи од ње млеко, тако се исто и ми окрећемо Богу са сузама, иштући са тугом Његову најсилнију помоћ.

Следи друго блаженство: „Блажени који плачу, јер ће се утешити“[9]. Дете се утеши када осети нежност своје мајке. Слично томе, када смо жалосни пред Богом због нашег духовног сиромаштва, примамо утеху од Утешитеља и упознајемо Бога као свог Оца. Имамо потребу за непропадљивом и животворном утехом Божијом, с једне стране да бисмо оставили „иза себе“ лажне утехе овога света – које отупљују ум и умртвљују срце – а са друге стране да бисмо напредовали у постизању светости.

Ако усвојимо ова два блаженства као начин живота, сазнање нашег духовног сиромаштва и молитвену тугу, открићемо да човек може заиста да живи безгрешно, када стекне скрушеност срца. Наравно, његова безгрешност је релативна, јер је једино Бог апсолутно безгрешан. Управо ово је циљ нашег живота; да одсечемо грех што је више могуће, јер је грех одвратан пред богом и доноси нам духовну смрт.

Свети Софроније је понављао својим монасима да се програм нашег живота састоји у речима црквене молитве: „Удостој нас Господе да се овај дан, ово вече, ову ноћ сачувамо без греха“. Свети Јован каже да „је Бог светлост, и таме у Њему нема никакве“[10], а Свети Софроније додаје да Бог, будући светлост, „одбија да се сједини са нашом тамом“[11], то јест са располућеношћу коју је грех изазвао у човеку. Ово је такође и разлог због кога божанска благодати посећује човека привремено. Тамни ћошкови (места) који још увек постоје у његовом срцу, прикривајући мрачне страсти, спречавају трајно обитавање благодати у њему. Трезвеноумље је моћно оружје на нашем располагању, за чишћење срца и истеривање греха, да овај простор постане унутрашњи храм Божанског Присуства.

Други веома користан облик трезвеноумља јесте непрекидна молитва. Непрестано призивајући божанско Име Христово, исповедамо истину коју нам је Он сам открио, да „без Њега не можемо чинити ништа“[12]. У суштини, непрекидна молитва јесте непрестано призивање Његове помоћи. Дакле, изражава смирење и истовремено непрестано исповеда једну истину – истину нашег духовног сиромаштва. У мери у којој смо искрени и говоримо истину, привлачимо Духа Истине, утеху Духа Светога. Тако, деловање божанске благодати привлачи ум у простор срца, из којег разговарамо са Богом читавим својим бићем, говоримо му „уздасима неизрецивим“.

Непријатељске помисли не могу ни да се приближе а камоли да се угнезде у срце које ври/кључа, или бар које је загрејано призивањем Имена Христовог. Када апостол Павле саветује „ни једна рђава реч да не излази из уста ваших“[13], подразумева управо да смо дужни да пригрлимо ово оплемењивање од Духа (Светога), које човека чини опробаним у закону благодати. Тада, чак и ако се појави нека зла помисао, одмах бива одбачена, пре него што се уобличи у речи. Скрушена молитва као и непрестано призивање Имена Христовог оснажују срце, тако да оно постајеснажна тврђава у којој се ум чува и пази. Ум се све лакше спушта у пристаниште срца, из којега извиру потоци смирених и светлих помисли. Ово је знак да благодат делује у нама и да је дело трезвеноумља достигло напредније степене. Запажамо приступање злих духова споља и, пре него што спознамо њихову врсту, затварамо капију срца и остајемо у сигурности и свештеном миру.

Када научимо да говоримо божанствени језик скрушености и смирења, језик који Бог признаје, почињемо да прикупљамо у нашим срцима трагове Његовог присуства. Стичемо здравље и целовитост целог нашег бића и постепено се сједињујемо са Христом. Тада бивамо начињени по образу и подобију Божијем[14], дакле стичемо ипостас, стичемо постојање усавршено божанственим енергијама благодати.

Христос је имао једну Ипостас и две природе, божанску и човечанску. Када се остваримо као ипостаси, и ми стичемо две природе. Поред човечанске, коју смо примили приликом нашег телесног рођења, даје нам се и божанска природа у свом енергетском облику, благодати Божијој. На овај начин и ми постајемо двоструки, као што је Господ постао „двострук природом“[15] зарад нас. Тада се остварује циљ нашег доласка у овај свет, да постанемо налик Сину Божијем, да постанемо благодаћу оно што је Он по природи, да се изградимо у храмове Светог Духа[16].

Када Онај који борави у нашим срцима постане већи „од онога у свету“[17], провокације непријатеља губе на снази. Имајући много веће искуство, сваку помисаопроверавамо молитвом, кристалише наше расуђивање о томе да ли је та помисао од Бога, или је страна Његовом Духу. Надаље, „не игноришемо намисли“ непријатеља[18]. Чула срца постају префињена и почињемо да распознајемо енергије читавог света по њиховом укусу. Живот се тада увећава; срце се проширује светлоносним помислима, и постајемо „страшни (нашим) непријатељима“.

Према (Светом) Писму, када ојача веза човека са Богом, у њеној светлости ојача и свака друга веза. У ово нас уверава борба Јакова са Богом.[19] Јаков се молио Богу током целе ноћи, тражећи његов благослов и његову моћну заштиту за сусрет са својим братом Исавом који га је гонио да га убије. Јаков је на овај начин „натерао“ Бога да интервенише, јер је показао потпуно поверење које има у Њега, говорећи „нећу те пустити док ме не благословиш“. И заиста, након што га је обележио, Бог је разговарао са Јаковом и обзнанио му да се обукао у силу и против Бога и против људи[20]. Јаков је убедио Бога својом вером и својим поверењем у Њега, својим смирењем. Потпуно заштићен божијим благословом, отишао је у сусрет свом зверском брату. Ипак, Исавово срце осетило је да благослов Божији почива на његовом брату, и преобразило се. Уместо да нападне Јакова, паде му око врата и целива га.

Наша часна борба са Богом, када живимо трезвеноумно и корачамо путем његових заповести, има за циљ да га убеди да смо заиста Његови. Дође тренутак када у нашем срцу чујемо одјеке Његовог гласа који говори: „Син мој јеси ти, ја те данас родих“[21]; „Све моје јесте твоје“[22].

Трезвеноумље уз призивање Имена (Христовог) и скрушеност срца не само да одбацују нападе непријатеља и штите човека од његове маније, него и срце чине префињеним, способним да разуме Бога. На овај начин верник учи да се тајинствено креће у простору свог срца у присуству Божијем и почиње да разуме Његове одлуке. Како пише свети Софроније, када човек изађе из дубоке покајне молитве, налази у свом срцу већ спремне помисли, које није сам смислио[23]. Сваки пут када се нека мисао свише појави у његовој свести, доноси такво надахнуће, да човек постаје „не од овога света“. Када се надахнуће и чистота срца приближе савршенству, светлост другог света свиће у срцу, и човек почиње да види неисказано блаженство вечности Божије.

Пошто је трезвеноумље пут ка богопознању, оно такође чини и припрему за теологију. Истинска теологија је сведочанство о једном догађају проживљеном у срцу, сусрету човека са Богом кроз молитву. Ово објашњава из ког разлога је људска машта бескорисна како за молитву тако и за теологију, јер остаје у границама створеног света. Са друге стране, молитва нас води у простор нествореног света, у Присуство живога Бога. Када човек почне да саучествује у овом догађају, његов ум и цело његово биће бивају ослобођени, јер је у питању догађај који немерљиво надилази и превазилази човекову машту.

Свети Софроније пише: „Истинска теологија није производ човекове логике или резултат критичких студија, већ откривање оног вишњег бивствовања у које је човек ушао деловањем Светога Духа“[24].

Из исте перспективе блажени Силуан примећује: „Ако си теолог, молиш се у чистоти (срца). Ако се молиш у чистоти, тада си теолог“[25]. Простије речено, када човек трезвеноумљем и молитвом стекне искуство Бога, тада може да говори о Богу. Чистота живота је претпоставка богопознања. Како примећује Свети Софроније, не може постојати истинска теологија без неке чистоте срца[26].

Старац пише: „Пут Цркве је снажан и богат не због њене научне ерудиције већ изнад свега због стварног поседовања дарова благодати. Црква живи Светим Духом, дише њиме и познаје како Он делује“[27].

Ови дарови Духа Светога чине човека истинским теологом, носиоцем Христовог етоса. Наша лична веза са Богом узводи до најузвишенијег вида теологије. Достиже до ризнице префињеног срца, које је окусило нетрулежну енергију божанске благодати и које је стекло стабилност на путу заповести (Божијих). Тамо где има истинског богопознања, нестаје искушења да се теологија претвори у рационалистичку науку која тражи решења искључиво кроз филозофске претпоставке[28].

Једино је жива теологија, која је плод личног заједништва са Богом, стварно убедљива људима, јер у њихова срца преноси енергију уз помоћ које је и стечена, као и другост/другачијост будућег века.

[1] Мт. 22, 30. Мк. 12, 25. Лк. 20, 35-36.
[2] 5 Мој 6,5. Лк. 10, 27.
[3] Види: Јер. 31, 10.
[4] Пс. 50, 17.
[5] Лк. 10, 42.
[6] Види: Пс. 49, 12.
[7] Види: Видети Бога какав јесте, 77.
[8] Мт. 5, 3.
[9] Мт. 5, 4.
[10] 1. Јн. 1, 5.
[11] Види: Видети Бога какав јесте, 54.
[12] Јн. 15, 5.
[13] Еф. 4, 29.
[14] Види: 1 Мој. 1, 26.
[15] Догматик 8. гласа.
[16] Види: 1 Кор. 3, 16.
[17] Види: 1 Јн 4, 4.
[18] Види: 2 Кор. 2, 11.
[19] Види: 1 Мој. 32.
[20] Види: 1 Мој. 32, 28.
[21] Пс. 2, 7.
[22] Лк. 15, 32.
[23] Види: Видети Бога какав јесте, 27.
[24] Свети Силуан Атонски, 212.
[25] Исто, 171.
[26] Види: исто, 171-172.
[27] Исто, 224.
[28] Види: Исто, 244.