Сваки човек и свако поколење у свом овоземаљском ходу ка Царству Божијем бивају удостојени од Бога различитих дарова, који им служе као оријентир и подршка. Као што предобри Бог, по својој неисказаној мудрости, свакоме човеку у право време шаље оно што му је потребно, тако исто бива и са једним народом или пак са човечанством у целини. Највећи дар који је ова грехом и болом натопљена земља добила од Неба, јесте долазак међу нас људе Бога Логоса, Сина Божјег, који се из превелике љубави према нама оваплотио од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек. Он, који је виши од небеса и који собом све испуњава, пристаје да се смањи на меру човека и то само из једног разлога – како би човека ослободио од ропства греху, смрти и ђаволу и како би га довео до мере Бога, тј. како би човека учинио богом по благодати. Оваплоћена Љубав Бога Оца, Господ наш Исус Христос, након што је извршио све оно што је било писано за Њега, све до крста, гроба и тридневног Васкрсења, одлази Оцу своме, али не оставља народ свој; по свом нелажном обећању, Он шаље Духа Светога, Утешитеља и Оживотворитеља, да у Цркви – Телу Његовом, настави дело спасења и обожења деце Божије; да у тој чудесној и небоземној радионици спасења, Дух Свети настави да кроз свете тајне и свете врлине прерађује сваког човека: од земљаног у небеског, од смртног у вечног, од човека огреховљеног у човека облагодаћеног; све то дакле чини Христос за нас, бивајући једнако присутан са Духом Светим и Оцем Беспочетним, како у Цркви својој, тако и у сваком срцу, које га прима, сходно речи Божијој: Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим и он са мном (Отк 3, 20). Ове речи Христос свакодневно понавља, ево већ две хиљаде година свим људима, а особито нама хришћанима. Ипак, овај глас Божији многи због своје огреховљености не чују, будући да Бог не прилази човеку наметљиво, већ тихо и благо, као што то сведочи пример пророка Илије на гори Хориву. Наши греси заглушују наше духовне уши и не допуштају нам да чујемо тихи глас Божији, како би нам се срце разгорело Његовом божанском љубављу. Они пак, који желе да иду за Христом, непрестано предају своје душе у чудесну радионицу Цркве и ту се кроз подвиг и благодат чисте и узрастају до мере раста пуноће Христове. Ту они чисте и сва своја чула, а поготово свој духовни слух, тако да јасно могу чути тај тихи и слатки глас Божији. Они који су у том подвигу били најревноснији, који су себе учинили најскупоценијим сасудима Духа Божанског, јесу светитељи Цркве. Они су најлепши изданци благодати Божије поникли на њиви богочежњивих душа људских, израсли у дрвеће велико под које се склањају многи и од чијег красног плода се хране верни. Они не само да су најјасније чули тихи глас Божији, већ су га, због свог саборног духа и човекољубивости, много пута и на разне начине преносили и другим људима, који су због својих слабости били глуви за реч Божију; преносили како би и ови разгорели у себи огањ вере и како би спознали величину љубави Божије. Календар Цркве нам свакога дана сведочи о мноштву светих угодника Божијих, који су у разна времена и на различитим местима просијали светлошћу Христовом, разгонећи тако мрак незнања и таму неверовања, не само за свог овоземног живота, већ и по својој смрти, све до наших дана. Непрегледна је река светитеља Божијих, несагледив хор светих Његових, али је и неизмерна наша радост што такве заступнике и помоћнике имамо на путу спасења.
Дарови Божији, а међу њима и дар светости, нису остали резервисани за нека давно минула времена; може се постати светим у свако време и на сваком месту, само ако човек то истински зажели. Да је то тако, односно да је Христос исти јуче и данас и у векове (Јев 13, 8) и да Црква Његова даје плодове и у ове наше, наизглед обезбожене и обезблагодаћене дане, сведочи и наше поколење. Доказ томе је велика духовна радост коју је доживела сва пуноћа наше помесне Цркве, а особито Православни богословски факултет у Београду, са свим његовим садашњим и бившим професорима и студентима; радост поводом прве прославе празника Сабора светих београдског богословског училишта и то: Иринеја Бачког Исповедника, Јустина Ћелијског, Јована Шангајског, Варнаве Хвостанског и свештеномученика Бранка (Мустура), Спасоја (Беговића), Луке (Вукмановића), Владимира (Петржека), Недељка (Стреличића), Вељка (Зуцајића), Николе (Богуновића), Спасоја (Павићевића), Јована (Рапајића), Михаила (Ђусића), Јована (Бјеговића), Јована (Виславског), Михаила (Драговића), Тихомира (Нешковића), Душана (Диклића), Јаше (Степанова), Луке (Вучинића), Павла (Радомана) и ђакона Александра (Ердељана). Молитвена прослава њиховог свештеног спомена врхунила је торжественом Светом архијерејском Литургијом, коју је служио 6. фебруара 2024. године у факултетском параклису Светог Јована Богослова, Светејши Патријарх српски г. Порфирије, уз саслужење владике Јакова из братске Македоније и свештенства оба реда. Ту су сви присутни, пред иконом празника Сабора светих београдског богословског училишта, прослављајући њихове неизрециве подвиге, њихова дела и богословље, прославили Бога који је диван у светима својим и који је народ свој даровао овако скупоценим даром у њиховом лику. Свети које смо поименце поменули, а чија су имена уписана у диптих за овај ново јављени дан празника (чије озваничење од стране Светог Архијерејског Сабора наше Цркве тек предстоји) верујемо да су само мали део оних који су учили и који су се учили на свештеном богословском училишту у Београду, а које је Господ, скривено од наших очију, украсио венцима светости. У томе уверењу утврђује нас и искуство Цркве, према којем је календар тесан да у себе прими све оне који су својим животом угодили Богу и које је Он прославио у Царству своме. Зато се у тропару посвећеном светим учитељима и ученицима београдског богословског училишта њима овако молимо: Свети, велики и богоносни, знани, незнани – сведоци вере! За свог Творца бисте спремни дати крв, јер га од младости своје заволесте; а од вас ми сада учимо радосно: да је смисао живота у Христу васкрслом, и молите се за нас да се спасемо.
Међу овим нашим незнаним предшественицима има и наших савременика – људи које смо познавали, а који су пре нас променили овим светом и отишли тамо где је испуњење свих наших надања. Примери њиховог хришћанског живљења и умирања, потврда су да Православни богословски факултет у Београду и у ове наше дане, приљежно вршећи своју узвишену мисију, наставља да доноси плодове светости, тј. да кроз поучавање својих студената богословљу и правоживљу, рађа нове светитеље. Једна од тих богољубивих, рајских душа, била је и Сара Трајковић из Врања, која је попут оних пет мудрих девојака из јеванђелске приче, непрестано држала светиљку свога срца испуњену уљем чисте вере и љубави према своме Женику Христу. Свој кратак, али плодоносан животни пут, сестра Сара је окончала 31. марта 2009. године у Клиничком центру у Београду, након дуге и тешке болести, коју јој је највећи страдалник у свима световима, Богочовек Исус Христос, послао како би је што лепшу и чистију увео у своје Небеско Царство. На њеном опелу, у присуству породице и родбине, преосвећеног владике Пахомија, свештенства, професора и колега са студија, као и многобројних пријатеља, говорио је и тадашњи студент, а данас свештеник у Крушевцу, отац Жељко Марковић; он је тада, попут средњевековних агиографа, изрекао и ових пар редова, који нас јасно уверавају у светост Сариног живота: Будући увек у Љубави, она нам је свима пример шта то значи да сами себе и једни друге Христу Богу предамо, угледајући се на све свете и Богородицу. Увек се сусрећући са Христом у светој Литургији и примајући живога Христа, она као да је, а јесте, ишчекивала сусрет са Њим, желећи вечност у Богу. Заувек ћемо се сећати њеног труда и жртве на нашем факултету – и у цркви и у кухињи. Спремајући просфоре за свети принос на служби, Сара је себе приносила Христу. А служећи и свима нама она је испунила заповест љубави да онај који жели да буде највећи међу нама, буде свима слуга. Слушкиња Божија Сара, носећи Крст Христов, достигла је меру раста, пуноће, да је Христос препозна као грађанку града Небескога (текст беседе преузет са: https://www.eparhijavranjska.org/).
Поред сестре Саре, пример још једног незнаног сведока вере наших дана јесте наш брат, пријатељ и колега Александар Вукомановић, који је свој живот окончао и Господу се преселио на гласу светости. Александар Ацо Вукомановић живео је у Ужицу са родитељима и братом. По призиву свише, уписао је и завршио Богословију Светог Петра на Цетињу, као ученик десете генерације од њеног обновљења. По завршеној богословији, Александар уписује основне студије на Православном богословском факултету у Београду, током којих наставља да урања у дубине богатства и премудрости и разума Божијега (уп. Рим 11, 33), али пре свега да напредује у богољубљу и братољубљу. Марта месеца 2011. године Александра и његову породицу, по недокучивом промислу Божијем, задесила је, говорећи речима овога света, велика трагедија. Наиме, услед експлозије у радионици у којој се налазила Александрова мајка, избио је пожар. У том тренутку Александар је ускочио у ватру како би спасао своју мајку, што је и успео. Нажалост, он је том приликом задобио тешке опекотине (изгорело му је 56% коже) те је хитно пребачен у КБЦ Београд, где му је одмах извршена трансплантација коже и трансфузија крви. С почетка је опоравак протицао добро, све до у ноћ, 16. марта исте године, када је његово христољубиво срце престало да куца, а душа узлетела у наручје Творца (подаци за овај кратак животопис Александра Вукомановића, преузети су из кратког некролога под насловом „Трагичан крај младог Христоносца“, аутора Срђана Кандића, [тадашњег] катихете из Сурдулице). На основу овога описа страдања и кончине брата нашег Александра, јасно је и онима који нису познавали овог слугу Божијег, да је он био истински христоносац те да је вођен огњем љубави према Богу и према ономе бићу које Му је најсличније – тј. према мајци, имао храбрости да скочи у вештаствени огањ, презревши свој живот ради спасења ближњег. У овом свом јунаштву и подвигу, Александар је показао на делу оно што је Апостол Павле усхићено изговорио: Са Христом се разапех; а живим – не више ја, него живи у мени Христос (Гал 2, 19 – 20); јер заиста, може ли човек више личити на Христа него онда, када као и Он, омрзне себе (свој живот = его) и испиј е чашу страдања све до свој е смрти, ради среће и живота оних које воли. Зато Господ својим богочовечанским устима благовести: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн 15, 13). Сведоци смо да је Александар био скривница те највеће љубави, коју сам Спаситељ хвали и као такав он је, иако млад годинама, испунио смисао нашег живота на земљи и положио онај највећи и најважнији испит – испит спремности да живимо за другог. Положивши овај испит, Александар је положио и све оне друге испите који су му на факултету били остали, будући да сви они стоје у служби тог највећег и најважнијег испита. Уверење о том највећем испиту и диплому за крај животних студија, Александар је, чврсто верујемо, добио од Онога коме је целог живота служио и ради чије љубави је пострадао. А Тај, Предобри Бог наш, примио га је у Царство љубави своје и настанио тамо где праведници пребивају.
На концу, ваља рећи да ово скромно писаније не треба да буде схваћено само као воштаница за покој ове две напаћене душе, већ најпре као кандило са најчистијим јелејем наших молитава, које приносимо пред хором свих нама незнаних, а Христу Господу добро познатих, светих отаца и браће, учитеља и ученика свештеног богословског училишта у Београду. Њиховим светим молитвама нека и нас Господ помилује и спасе!
Амин!
Владимир Јовић
Извор: Новине Српске Патријаршије Православље (бр. 1367 од 1. марта 2024. године)