Најсветији владико, Оче и Учитељу Наш, достојни наследниче трона Светога архипастира Саве, патријарше српски, Г. Порфирије,
Велеуважени господине монсињоре Трошт, генерални викару Београдске надбискупије,
уважени гости, декани, и колеге професори са богословских факултета Загреба, Љубљане и Скопља, сатрудници у сетви на њиви Господњој,
господине проректоре Београдског универзитета,
поштовани носиоци и представници државне и градске власти,
надахнути посленици културе и уметности,
врлином црквене мудрости испуњени наш оче Декане, прото Србољубе,
Високопречасни оци, архимандрити, протојереји и јереји, драгоцени бисери у огрлицама ваших светих архијереја,
Мила браћо саслужитељи протођакони и ђакони, најближи сарадници и чула својих владика,
високоучене драге моје колеге професори и асистенти овог светог Училишта,
мени најдражи студенти, видљиви печати нашег учитељског служења у Логосу Очевом,
уважене даме и цењена господо,
драга браћо и сестре у Једином Светом Господу Исусу Христу,
Почев од оних времена када је свој најузвишенији небески доживљај црквене љубави сина према оцу, у рајска поетска
„слова славе Сави сплео Силуан“,
сви ми који према Светом Сави осећамо благодарност и исту ту синовску неугасиву љубав која једино кроз Цркву вечно пламти, опет и опет покушавамо, да подобне речи славословља и химне Царства бесмртности упутимо оцу и учитељу нашег рода, најпре кроз богослужења, а затим и сабрањима после њих.
Због тог евхаристијског додира вечности и бљеска светости и због жељене заједнице са Богом и његовим светима, усуђујемо се и ми данас да Сави у част проговоримо и да из црквеног Предања, које нам је преко њега, омивено, очишћено и без бора и мрља, у свом изворном стању и дошло, пронађемо светодуховске смернице за одговоре на кризе и изазове века који је пред нама и за који смо најпре ми хришћани одговорни.
Двомиленијумски ход Цркве и света ка Царству Божијем, пројавио је и запечатио хришћанску праксу, да Невеста Христова свакој кризи приступа као изазову, као могућности да изађе из изолације и да стваралачки, креативношћу Духа Светога, учини да човечанство у њој нађе котву спасења усред океана смрти. Све кризе и катастрофе наше планете, било да су политичке, економске или еколошке природе, у позадини имају заједнички именитељ – човекову саможивост, гордост, самољубље и жељу за негацијом, поништењем и, на крају, истребљењем других и другачијих.
Праскозорје овог, као и претходног столећа, споро прелази у зору, а камоли у дан. Још памтимо да је у освит XX века, човек показао неслућене могућности науке и технике, које је на опипљиве висине уздигао тада новоподигнути Ајфелов торањ. Убрзо се видело да је тој конструкцији умно упориште ипак била Вавилонска кула. У исто то време, своје, увелико другачије, виђење зоре века који је сада већ за нама, даје и славни норвешки сликар Едвард Мунк.
Његово ремек – дело, слика „Крик“, представља нам, само вас подсећам, деперсонификовану шупљу индивидуу на мосту, на онтолошком рачвању, са маском уместо лица, са рукама на ушима, која у сивилу таме која обузима свет, вришти тако болно и толико гласно да се пред тим вриском и сунце повлачи, а сваки посматрач те слике постаје њен слушалац и тај крик, гледајући, мора да чује. Ми који четврт века живимо у новом, XXI столећу, сазнали смо да је јунак са Мунковог платна провиденцијално затворио уши да не чује демонски одјек ништавила из Хирошиме и Нагасакија, те да је крикнуо у име свих заточеника Аушвица, сибирских гулага и многих других, нама географски и историјски ближих, стратишта. Злослутимо, пак, да је и уши и остала чула још силније стиснуо, престрављено очекујући расплет нашег века и нове облаке крви. Сâм јунак слике, скрхан тихом, а подмуклом пандемијом усамљености, баш такав, нарцисоидни самац у пукотини просторних и временских атомистичких делузија, ипак, највернија је слика пустог човека, који је обредно клањање резервисао за апстрактне алгоритме флуидног и вештачко-интелигентног доба. Самозатворена и самодовољна монада, Маркузеово „једнодимензионално“, Хајдегерово „ка смрти (или пре ка еутаназији) ходајуће биће“, Сартрова „опака двоножна животиња“, изманипулисан до клонирања и истрошени надзирани потрошач свих добара, исконски је непријатељ другом човеку, свој твари и себи. Лажна деификација човека, довела је до његове истинске реификације. Више нема ни крика. Човек је немо и ропски замукнуо, ухваћен у мрежни свет квантификације и неоколонијалистичких демонских чежњи елите зла.
Драги учитељи, ученици и пријатељи,
Ако на овом месту, свесни бездана таме скицираних проблема, не нађемо поруку православља или светосавља, онда је Црква бледа алегорија уснуле музејске старине, а сви њени учитељи, па и Свети Сава, легендарни и мало битни ликови неке далеке прошлости. Одговор Цркве на изазове и трагичне последице индивидуализма, ипак, постоји. Њега је собом дао Спаситељ, Христос, а прихватио га и доживео наш Свети Сава, својим личним избором, одричући се све славе или помпе овог света, света који сагорева „у пустоши самртног и погибељног овог живота“, одричући се себе, „не уздајући се ни у свој подвиг, ни своју силу, него у свемоћну божанствену љубав“ (Доментијан, 167). Подобно Христу, како га житије и живопише, наш светитељ живи и дела за друге, за све који су му, као архиепископу поверени од Христа.
Веома утопијски, немогуће, неизводљиво у цивилизацији крика, то су примедбе нараштаја огољеног индивидулизма…
Подвлачимо, одлучно, да етос постојања ради другог, тако стран човеку данашњице, има свој двоструки корен: веру у Христову победу над смрћу и наду у Његов скори повратак. Тај мост, заправо, недостаје данас. Есхатолошка порука, блага вест о васкрсењу, је одбачена. А Свети Сава је њом дисао. Доментијан благовести да је свети „свагда у уму имао онај незалазни дан који ће доћи“ (Доментијан, 200), па ниједну ноћ „када је озаравао дан недељни“ није спавао, свагда „у поноћ чекајући женика својега“ (Доментијан, 205). У само неколико редова средишњег и најважнијег дела своје Беседе о правој вери, Сава десетак пута помиње једну те исту реч – бесмртност. Само чврсто уверење да смрт није последња реч, чини Саву хришћанином, а нас, ако смо му верни, светосавцима, дакле, опет, хришћанима.
Свест да ћемо, како Свети Сава каже, сви бити на рајском сабрању мноштва људи од Адама до краја света, да ћемо гледати Христово, од сунца светлије лице, вера да већ, као у икони, живот на небесима имамо, може оправдати хришћански преображај крика самоће у поклич победничке песме и утврдити светосавски етос као себедатни живот, у коме је други човек мој Христос, мој Рај, јер ћу баш тамо, у Рају, бити са тим истим човеком, кога Бог воли и кога ће, такође, васкрснути. Поучавајући своје епископе, које је распоредио широм граничних региона српских земаља, не да би били сиви и неми зидови који раздвајају од других, него живописни мостови који уједињују са различитима, њихов протос их учи да буду спремни на радосну жртву за паству, да ни од кога не одступају, да никога не изгубе, и да „пуне срца свога верног народа весељем Светога Духа, са радошћу чекајући Долазак Архипастира“ (Доментијан, 170). У таквом интегралном, католичанском виђењу Цркве и света, који се крунише литургијском љубављу, светлосним ехом одзвања Савина поука:
Журећи се у живот вечни, један другога љубећи, један другоме тегобе носите. Молим вас, браћо, именом Господа Исуса Христа да не буде распре међу вама, него да сте савршени у једној мисли и једној вољи.
Круг наших молитвених и похвалних мисли се лагано затвара: ништа друго, осим хришћанске свести и вере у васкрсење Господа и опшчеје васкрсење, није могло да нагна Растка Немањића да главу своју сагне и, примивши постриг, ум свој уздигне ка висинама будућим и постане наш најблиставији весник месијанске зоре. Вера у васкрсење, у васкрслог Господа, као креативна сила нашег рода – то је примарна философија и делатност Светог Саве, учи нас највећи светосавац, ава Јустин Ћелијски. На васкрсење, дакле, на највећи, небески дар човеку, упутио је Свети Сава тада (али и сада) клонуле људе наших простора, том вером је он дисао, ту веру нам је оставио као светосавски завет јединства.
А та наша вера, као уздарје Богочовеку и Сави, није ни убеђење, ни знање, ни земаљска моћ, чак ни врлина по себи, него је вера наша – Црква наша, она иста којом је Сава „просветлио све своје отачаство“, ова данашња и сутрашња и вечна Српска православна Црква, Савина небесница, икона Горњег Јерусалима на овом прелепом парчету земље. Црква отворена за различитости, Црква мост, не поменути профани расцеп, него еклисијална спојница којом се мире и уједињују завађена једнородна и једноверна браћа, да заједно, Савиним устима кличу: мараната, дођи Господе!
Једино црквена есхатолошка увереност у победу живота над смрћу, може да приволи један народ да, без обзира на моћнике овог света, који му
сећање осионо сакате,
историју брутално фалсификују,
а колевку бездушно отимају,
остане до краја постојан у вери, да се
сећа и прошлости и будућности,
да есхатолошки непогрешиво чита знамења времена,
да не одустане од печата крштењског праизвора у коме се и колевка чува, да се аврамовски „нада против сваке наде“ (contra spem in spem credidit, Рим 4, 18) и да у љубави ишчекује Христов есхатолошки Рајски врт. А када нам Христос дође
и обгрли нас плаштом своје бесмртности,
кад нас у Царство мира духовног уведе,
ми ћемо лако препознати онај део рајске баште, препун неувелих цветова, тих, речима аве Јустина, „мирисних молитвеника“, онај део Раја који је нама припремљен од постања света
и, вођени српским мученицима и новомученицима, одлучно ћемо се кроз Рајске Двери упутити туда.
Грешке неће бити јер ће нас у врту већ чекати два најлепша цвета и наша небоземна сапутника:
косовски божур – свети кнез Лазар и жички љиљан – Свети Сава.
Најдражи моји, од срца вам честитам Савиндан, празник нашег духовног пролећа, којим се сваке године обнављамо и освећујемо и као личности и као свети народ Божји.
Хвала вам на пажњи и љубави!