ПРАВОСЛАВНИ БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ
УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ
и
ХРАМ СВЕТОГ САВЕ
организују научни скуп
БОГОСЛОВЉЕ КОД СРБА:
ИЗАЗОВИ И ПЕРСПЕКТИВЕ
поводом стогодишњице почетка рада
Православног богословског факултета
и осамстоте годишњице Беседе о правој вери,
коју је под сводовима Жичке Архиепископије
произнео Свети Сава
15. децембар
ХРАМ СВЕТОГ САВЕ
18,00 Свечано отварање скупа
Поздравне речи:
Декан ПБФ проф. др Зоран Ранковић
Министар просвете, науке и технолошког развоја Бранко Ружић
Ректор БУ проф. др Владан Ђокић
Пленарна излагања:
Патријарх српски др Порфирије – Беседа о Беседи о правој вери
проф. др Владимир Вукашиновић – Високо теолошко образовање код Срба
16. децембар
ПРАВОСЛАВНИ БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ
Председава: др Зоран Деврња
9,00-9,15 др Предраг Драгутиновић – Ка новом преводу Светог Писма Новог Завета на српски језик. Критеријуми и перспективе.
9,15-9,30 др Владан Таталовић – Век Катедре за Нови Завет Православног богословског факултета УБ.
9,30-9,45 др Ненад Божовић – Перспективе развоја српске старозаветне библистике у 21. веку.
9,45-10,00 др Данило Михајловић – Идентитет Старозаветне егзегезе пред изазовом постмодернизма – Перспектива рецепције Старог Завета у отачкој егзегези.
10,00-10,15 ПАУЗА
Председава: др Предраг Драгутиновић
10,15-10,30 др Борис Стојковски – Беседа о правој вери и Admonitiones угарског краља Стефана I Светог: компаративни поглед.
10,30-10,45 др Зоран Деврња – Канонско право код Срба између историографије, јуриспруденцје и теологије.
10,45-11,00 др Далибор Ђукић – Црквено право као део правничког образовања на Правном факултету у Београду.
11,00-11,15 др Владислав Пузовић – Проучавање Историје Српске Православне Цркве на Православном богословском факултету у Београду: прошлост и перспектива.
11,15-11,30 ПАУЗА
Председава: др Растко Јовић
11,30-11,45 др Радомир Поповић – Свети Оци у преводу на српски језик – кратак историјски преглед.
11,45-12,00 др Ивица Чаировић – Изучавање Опште историје Цркве на ПБФ (1920-2020): контекст и утицаји.
12,00-12,15 др Раде Кисић – Допринос Православног богословског факултета екуменским односима Српске Православне Цркве.
12,15-12,30 Миле Суботић – Српска Православна Црква у САД у српској црквеној историографији: досадашња истраживања и перспективе.
12,30-13,00 ДИСКУСИЈА
13,00-15,00 РУЧАК
Председава: др Раде Кисић
15,00-15,15 др Растко Јовић – Аутокефалија: изазов без перспективе?
15,15-15,30 др Дражен Перић – Хришћанска антропологија у служби човековог назначења и изазови постмодерне.
15,30-15,45 протођакон Предраг Петровић – Еклисиолошке парадигме целовитости људске личности (Corpus Dionysiacum и проблем целовитости личности).
15,45-16,00 др Здравко Јовановић – Артикулација библијско-патристичке мисли у савременом културном контексту – дијалошки императив православног богословља.
16,00-16,15 ПАУЗА
Председава: др Ивица Чаировић
16,15-16,30 др Златко Матић – Тријадолошке претпоставке саборности Цркве у делу Светог оца Јустина (Поповића).
16,30-16,45 др Драган Ашковић – Савремено црквено појање између поетике и теологије.
16,45-17,00 др Владимир Антић – Савремена српска црквена музика и њена будућност.
17,00-17,15 др Милосав Вешовић – Септуагинта у ранохришћанском предању.
17,15-17,30 др Јелена Фемић Касапис – Професори Грчког језика на Православном богословском факултету Универзитета у Београду од почетака рада Факултета до 1952. године.
17,30-17,45 др Јован Лазаревић – Житијe Светог Симеона од Светог Саве – особени књижевно-богословски аспекти.
18,00 ДИСКУСИЈА И ЗАТВАРАЊЕ СКУПА
ЖИЧКА БЕСЕДА СВЕТОГ САВЕ О ПРАВОЈ ВЕРИ
[1] Браћо и пријатељи и оци и чеда богозвана, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанске догмате. И чувши ове свете речи ставите их, браћо, у срца ваша и у савести душа (ваших) и пред очи ума (вашег) , и разумите их.[2] Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према роду људском, приклони небеса и сиђе на земљу (Пс.101 ,20 ), и Својим божанским домостројем и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела (Свог) , просвети род наш; и посла у сав свет свете Апостоле, рекавши им: „Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа”. Али пошто они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши у истини речи њихове, повероваше им. И преблаги Бог, Који има бескрајну милост и не жели да погине ниједан од нас, по истој тој првој заповести и истим начином по науци и проповеди светих Апостола уздиже мене на ово светитељство хотећи да преко мене „испуни недостатке” отаца наших; и Духом Својим Светим заповеди ми да вам објавим ову реч своју о вашем спасењу, коју ви чувши с љубављу је сачувајте, да бисмо и ми били заједничари реда светих.
[3] Стога вас, браћо и чеда, ово прво молим да, положивши сву наду своју на Бога, држимо се пре свега праве вере Његове. Јер, као што рече Апостол, „темеља другога нико не може поставити осим онога којега постави” Дух Свети преко светих Апостола и богоносних Отаца, а то је — права вера која је на светих седам Васељенских Сабора потврђена и проповедана. И зато на овом темељу свете вере
треба нам зидати злато и сребро и драго камење, то јест добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање (вере) без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да „савршен буде човек Божји”, а не да због недостатака (једнога) храмље живот наш. Јер, као што рече Апостол: „Спасава вера, која кроз љубав дела”.
[4] Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, певајући Тројицу Божанску, Узрок и Саздатеља свега проузрокованога и сазданога, видљивога и невидљивога. (Тројицу) која је једне суштине, то јест природе и у три Лица, то јест говоримо Ипостаси и Личности, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом три Бога или три природе или суштине, него исповедамо једнога Бога и једну просту и бестелесну природу и суштину, а разликом Лицâ различитост Ипостаси означавамо; клањајући се (на тај начин) Тројици у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и једномоћној и сабеспочетној. Њу једину познајемо вечнопостојећу, беспочетну, нестворену, бесмртну, непропадљиву, нестрадалну, свесаздатељну и ( све ) држећу и ( све ) промислитељну.
[5] И једнога од Тројице, не Оца ни Светога Духа, но од Бога Оца рођенога Сина и Бога, Логоса, надвремено и од Њега Родитеља нераздељиво рођенога, а не створенога, једносуштног Родитељу и увекпостојећег са Њим; Који је (Логос) добротом (Својом) све привео из небића у биће, и Који је у последње дане ради нашег спасења сишао с небеса и уселио се у утробу Дјеве и сјединио Се с телом одушевљеним, и душу разумну и умну суштински примио од те исте Пречисте Дјеве Марије [Богородице]. Он, од Бога Оца једносуштни Њему Бог Логос, због премногог човекољубља (Свог) изволео је, вољом Оца и Духа (Светог) , да спасе Своје створење; сишавши из Очевог наручја, одакле се није одвојио, [и ушавши у утробу Пречисте Дјеве] и узевши на Себе не раније зачето тело одушевљено душом разумном и умном, произиђе (из Дјеве) Бог оваплоћен, родивши се неизрециво и сачувавши неповређеним девство Оне која је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде оно што беше а постаде оно што не беше; узевши на Себе обличје слуге, истински а не привиђењем уподоби се нама у свему осим греха.
[6] Њега знамо као савршенога Бога и савршенога Човека, не другога и другога, него једнога и истога пре оваплоћења и по оваплоћењу, једну сложену Ипостас; Њега једног истог у двема савршеним природама и својствима, и у двема природним вољама и дејствима, обома сједињеним по Ипостаси неизменљиво. Исповедамо Њега једног истог вољом хотећег и делајућег божанска (дела) као Бог, и Њега једног истог вољом хотећег и делајућег човечанска (дела) као човек. Јер Он не беше подложан природ ним нуждама, него се по вољи (Својој) родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи био уморан, по вољи се бојао, по вољи умро, истински а не привидно претрпео сва природна и беспрекорна страдања човечанска. И Он, Безгрешни, би распет и смрт окуси, и трећи дан васкрсе телом не видећи трулежност, и људску суштину неповређену и неосмрћену васкрсе, и узвевши је на небеса седе с десне стране Оца; и опет ће доћи да суди живима и мртвима; као што се узнесе телом Својим тако ће доћи и дати свакоме по делу његовом. Јер вели: „Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који су чинили добро” са правом вером „отићи ће у живот вечни, а који су чинили зло — у васкрсење суда”.
[7] Уз то, ми се клањамо и поштујемо и целивамо свечесну икону човечанског оваплоћења Бога Логоса помазаног Божанством и оставшег непромењено, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога Који се јавио у телу и с људима поживео. Клањамо се и дрвету Часнога Крста и све тим часним сасудима и божанским црквама и светим местима. Клањамо се и част одајемо икони Пре свете Богородице и иконама свечесних Божјих Угодника, уздижући очи душе (наше) ка првообразном лику и ум узносећи на оно што је несхватљиво.
[8] Ово је, богољубиви (моји) , догмат православних Отачких предања. Следујући њима, и ми тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо.
[9] Примамо светих седам Васељенских Сабора: први, који је био у Никеји 318 светих Отаца; други, у Константиновом граду 150 светих Отаца; трећи, ранији у Ефесу 200 светих Отаца; четврти, у Халки дону 630 светих Отаца; пети, опет у Константиновом граду 164 светих Отаца; шести, опет у Константи новом граду 170 светих Отаца. И још онај, мало касније бивши у Никејској митрополији, седми Сабор 350 светих Отаца, против оних који се одричу часних икона и не изображавају их и не поклањају им се, безбожно клеветајући хришћане. А примамо и све свете Саборе који су се Божјом благодаћу у разна времена и места сабирали ради утврђивања православног јеванђелског учења, које прима Саборна Цр ква. А оних којих се одрекоше ови свети Оци, одричемо се и ми; и које проклеше они, проклињемо и ми.
[10] Јер многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересеначалнике посеја у васељени ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке нечестиве јереси.
[11] Ми пак стремимо се већма ка свакој побожности којој нас уче богомудре слуге Божје: Пророци, Апостоли и Светитељи, као што и сâм Господ наш Исус Христос Син Божји рече, када од Оца дође на земљу оваплотивши се и роди се по други пут, од Пречисте Приснодјеве, и догмате домостроја Очевог и Свог изврши дивно, и заиста неизрециво разапе се на крсту, и трећи дан васкрсе, и по васкрсењу Своме остаде овде на земљи четрдесет дана; и када хтеде узићи на небо ка Оцу (Своме) , заповеди учени цима Својим Апостолима, говорећи: „Идите и научите све крајеве крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе што сам вам заповедио”. И опет: „Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко поверује и крсти се, спашће се; а ко не поверује, осудиће се”. Ово је дакле права вера: крс тити се у име Оца и Сина и Светога Духа.
[12] И тако, ми који смо хришћани обећали смо: молити се Богу своме свагда, [држећи заповести Његове и увек творећи вољу Његову]. Јер је „вера без дела мртва”, по речи Јаковљевој. Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обадвоје треба да са страхом и трепетом држимо (и чувамо) . Држите (стога) реч Божју и свету веру Христову, и призивајте чистим срцем пресвето Име Његово, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему исповедајући грехе своје, плачући са сузама пред Њим и Њему певајући и припевајући у срцима вашим свагда дан и ноћ непрестано. Јер Бог, када Га људи исповедају и моле Му се, сâм уверава људе и духовно улази вером у срца оних који добро слушају науку Његову. Јер духовна наука није игра, нити речи безумља мисли људских, него је то проповедана света вера Божја на којој су основани свети чинови у Христу Исусу Господу нашем, о Коме Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и Апостоли научише, и Мученици исповедише, и сви Свети сачу ваше, и Преподобни оци беспрекорно одржаше, као на недељивом крајеугаоном Камену црквеном Христу, Који је Премудрост и Сила Очева — (и то сачуваше) светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери, — Који (Христос) и до сада многе уверава и утврђује и свима потврђује Своју веру божанску. Он, Преблаги Човекољубац, и до нас достиже Својом богатом милошћу, исправљајући на ше недостатке, хотећи као Пастир истинити да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор (Свој) . Досе жући до тога тора мисаоним и душевним очима (нашим) , ми Му се свагда молимо припадајући Му у сваки час, и исповедајући Му се, како Он сâм дарује исказати то или помислити и неизречено сачува ти. И ми сатворивши вољу Његову, добићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, ако верно сачувамо заповести Његове које нам је сам Господ заповедио да држимо и обећао нам за то небеску награду, рекавши: „Заиста вам кажем, који реч Моју одржи, неће окусити смрти довека”.
[13] Да, чеда моја љубљена, шта је поузданије и праведније од ове речи коју Христос сâм посведоча ва и потврђује истином? Шта је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смр ти већ је далеко од греха, јер је окушањем греха укус смрти ушао у сав род људски до Христа. Ради тога окуси смрт Он, Који је безгрешан и бесмртан по (Свом) првом рођењу од Оца, но окуси је ради нас, и пострада, да и ми вером у Њега окусимо бесмртност, као што рече Пророк: „Окусите и видите како је добар Господ”. Веома је дакле добар (Господ) и праведан и веран у свима речима Својим, и сва су дела Његова у вери. Зато, чеда моја богољубљена, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар — да не умремо никада!
[14] Зато, ако ово сачувате бићете блажени [од Бога у векове и блажена биће срца и блажене биће душе ваше, и бићете блажени] ви који сте примили веру Божју и сачували је у чистоти. Гледајући на бесмртни дар Христов, творите свагда бесмртна дела у Христу: веру чисту и молитву честу, имајући према Њему љубав и наду, и савест чисту пред Богом и људима, пост и бдење, на земљи лежање, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења — просвећења Божјег, којим се одрекосмо Сатане и свих дела његових. И свагда љубити покајање и исповедање грехова сво јих и плакање над њима; умиљење, смирење, праведност, поучење, исправљање живота свога, мржњу на грех; не опијање, не блудничење, него, напротив, чист живот какав је Божјим очима угодно гледати. [15] Јер Бог је Један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест речена онима који Га љубе: да сваки од вас „љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, и свом душом својом, и свом снагом својом”. И нека буду речи ове, које вам ја данас заповедам, написане на срцима вашим и у душама вашим, да се бојите Господа Бога Сведржитеља, и Њему Јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему Јединоме узносите част и славу, и Њему Јединоме приљубљујете се, и Именом Његовим не куните се, него нека је ваша реч по Апостолу: да — да, и не — не. И уопште, нека се никако не спомиње међу вама други бог, осим Онога Који је створио небо и земљу; ничему „од оно га што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води под земљом, да се не поклоноте нити му послужите”, осим Господу Богу вашем, у кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајнога срама, и постадосте заједничари добре вере Његове и саучесници бесмртности Његове. Њега Јединога неод ступно се држите, јер је „пред очима Његовим све откривено”, као што рече Апостол, и „јер је Бог наш огањ који спаљује”; и „узвраћа за грехе очева на деци до трећега и четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу Његову, а чини милост на хиљаде и десетине хиљада онима који Га љубе и држе заповести Његове”. Јер је Он „Бог над боговима и Господар над господарима, Бог Велики и Силни и Страшни”. Да „држите заповести Његове, и да извршујете пред очима Његовим све речи које вам за поведих”, „да буде добро вама и синовима вашим после вас, и живи будете довека, ако чините добро и угодно пред Господом Богом вашим”, Коме (нека је) слава и беспочетност у бесконачне векове, амин.
Пренео на савремени српски језик
+Епископ проф. др Атанасије (Јевтић)
