Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије отворио је 26. марта 2024. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду научни скуп, који су под називом Косово и Mетохија – историја и културно наслеђe, организовали Информативна служба Српске Православне Цркве и Матица српска.
Поздрављајући присутне архијереје, министре, представнике најзначајних установа друштва и државе, еминентне професоре и стручњаке различитих специјалности везаних за тему конференције, патријарх Порфирије је, поред осталог, истакао:
– После осам векова непрекинутог присуства на простору Косова и Метохије, Српска Православна Црква не може да буде део било каквих политичких преговора и споразума о статусу Косова и Метохије. Поштовање, заштита људских и, посебно, верских права представљају универзалну цивилизацијску вредност, јер та права припадају свима, а морају бити гарантована и Српској Цркви и њеном верном народу. Дакле, универзална људска и верска права и слободе не могу бити део статусних преговора и политичких споразума, она се подразумевају и загарантована су међународним правним актима.
У свом поздравном слову учесницима научног скупа Преосвећени Епископ рашко-призренски г. Теодосије је истакао да кључну улогу у опстанку нашег народа и очувању Косова и Метохије, као простора на ком је изграђена и развијена историјска и духовна свест српског народа, има Црква, као духовни стожер око кога се народ увек окупљао у тешка времена и којој се увек враћао након свих историјских лутања: – Зато је манастир Пећка Патријаршија била и остала духовна престоница не само наше Цркве, са троном патријарха српског и гробовима његових светих претходника који су обележили нашу историју, већ и духовна престоница свих Срба где год они данас живели. Високи Дечани, Грачаница, Богородица Љевишка, Свети Архангели, Девич, Гориоч, Зочиште, Бањска, Соколица, Драганац и остали представљају упаљене воштанице које нашем народу осветљавају пут. Они му дају и снагу да издржи сва искушења и покаже се достојан својих предака – нагласио је владика Теодосије.
Проф. др Јован Делић, потпредседник Матице српске, обратио се присутнима у име оправдано одсутног председника те знамените установе, проф. др Драгана Станића, и у поздравном слову нагласио да је Матица српска и сада, као и увек, уз Српску Православну Цркву: – Као најстарија српска просветна институција Матица српска је створена да памти и да закрили цело Српство. Српски народ и његова Матица српска са својим летописом, која ће 2026. године напунити 200 година свог постојања, нема право на заборав и никада неће заборавити да су на Косову и Метохији две његове царске престонице: Призрен и Приштина и једна Божја – Пећка Патријаршија. Матица српска са својим летописом и са својом светосавском Црквом, са вером у Бога и у српство, чека васкрсење Христово, остајући у непрестаној борби сходно Његошевим стиховима: Нека буде што бити не може, нека буде борба непрестана.
Уводно излагање на тему Актуелност Косовског завета одржао је Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј који је истакао да целокупна помесна светосавска Црква у наше време улаже огромне напоре да у најширим круговима свог верног народа обнови стварни значај и стварни смисао Косовског завета, те идеје водиље целокупне наше историје, тако што ћемо и наш српски Косовски завет измерити мерилом Новог Завета као вечног и последњег Завета између Бога и човечанства.
– Смисао и садржај Завета или Савеза јесте љубав која претпоставља апсолутну човекову слободу и циљ јој је апсолутна љубав, потпуна, љубав између Бога и човека и то онаква каква ће се појавити тек у Личности Богочовека Христа. У Његовој личности Бог и човек су заувек заједно и једно, без сливања, мењања и мешања, али и без раздвајања и дељења. Он је, дакле, Првосвештеник и жртва, Јагње и Пастир. Он Сâм казује: Нема веће љубави од те да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13) – подсетио је владика Иринеј и појаснио шта је Косовски завет у светлости Новог Завета:
– Сви знамо да наш народ личност Светог кнеза Лазара, његово понашање пре Косовске битке, сравњује са новозаветним збивањима. Није случајно да у народној поезији имамо Кнежеву вечеру која је уствари пројекција Христове последње Тајне вечере пред страдање. Затим имамо све оне речи које се по народном предању размењују између Лазара и његових великаша и јунака о вери и невери… Имамо и оне класичне речи којима Свети кнез Лазар изражава суштину Косовског Завета: ,,Земаљско је за малена царство а небеско увек и довека”, као и то да се морамо за њега определити да бисмо били верни Богу, односно свом спасењу у Христу, у Цркви… Једно је сигурно, да је наш народ као хришћански народ непогрешиво осетио духовну суштину Лазаревог опредељења и његове личности и духовну суштину онога што се одиграло на Косову пољу у дан оне битке из 1389. године. Од тада до данас, а лично сам уверен и докле год буде било Срба на овој планети и док буду православни, да ће они живети тим Косовским заветом.
Прву сесију научног скупа отворио је др Дејан Радичевић излагањем на тему Сведочанство археологије на територији Косова и Метохије од праисторије до средњег века и том приликом пружио свеобухватан приказ археолошких открића и налаза на простору Косова и Метохије од најранијих познатих времена па све до периода српске средњевековне државе. Упоредо са тим, он је присутне упознао са почецима и токовима археолошких ископавања на Косову и Метохији, са посебним акцентом на актуелну ситуацију која у многоме утиче на даља испитивања. Археолошка ископавања као и археолошки проналасци, према г. Радичевићу, имају значајну улогу за потврђивање и будућност српске баштине на Косову и Метохији.
Др Срђан Пириватрић је говорећи на тему Територија Косова и Метохије у средњем веку под византијском, бугарском и српском влашћу кренуо од сумрака антике и освита раног средњег века и доба византијског цара Јустинијана: – Његова настојања да изградњом нових и обновом постојећих утврђења у залеђу дунавске границе заштити царство од напада са севера, у чему оснивању града Јустинијане Приме припада посебно место, доживела су неуспех пред провалама или имиграцијама Словена и Авара. Процес узмицања стварне царске власти над огромним простором средишних области Балканског полуострва и њеног свођења на један број утврђених градова на обали Средоземља био је праћен успоравањем или заустављањем романизације и хеленизације. На целом подручју Косова и Метохије примећује се слој старих словенских топонима који се непосредно наслањају на римски период и сведоче о контакту старог и новог становништва, док сведочанства о албанском, тј. предалбанском или проталбанском елементу не постоје.
Протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић је говорио о доприносу Српске Православне Цркве развоју медицине на територији Косова и Метохије у средњем веку. Своје излагање проф. Вукашиновић је започео констатацијом да је допринос Српске Цркве у развоју и опстанку српске државе неупитан. То се види и у успостављању и развоју социјалне и здравствене заштите – једном речју на добротворној делатности Српске Цркве коју је она заснивала на византијским предлошцима. Као узор нашој средини су послужила два цариградска манастира при којима су се налазиле болнице и странопримнице, а то су манастир Богородице Евергетиде и манастир Христа Пандократора. На основу ових предложака настају прописи у Законоправилу и Душановом законику који третирају ова питања. Утицаји ових манастира на Србију одвијали су се у преко Светог Саве, а затим и преко Светог Стефана Дечанског и цара Душана. Добротворна делатност Српске Цркве у средњем веку одвијала се и на простору Косова и Метохије, али и изван њене канонске територије. Свети краљ Милутин је подигао болнице у Цариграду и Јерусалиму. На концу, проф. Вукашиновић је изнео закључак да је на основу свих сазнања и историјских чињеница јасно да је медицинска и хуманитарна активност Српске Цркве на Косову и Метохији била не само велика већ и једина.
Друга сесија је почела казивањем академика Љубодрага Димића на тему Територија Косова и Метохије у политици Србије, Краљевине СХС и Југославије (1912-1945). Подсећајући да су Срби су кроз устанке, буне, револуције, посртање и успоне током 19. века уз огромне жртве успели да досегну до ослобођења од турске власти и признања српске државе на Берлинском конгресу 1878. године, академик Димић је нагласио: – На другој страни, друштвена стварност је упутила Албанце у супротном правцу. Они преузимају улогу последње одбране Отоманског царства на Балкану, што их сукобљава са осталим балканским народима, а томе доприноси привођење крају процеса исламизације, окончање процеса уласка најутицајних албанских породица у федерални систем турске управе и потпуна економска, друштвена и верска идентификација са османском државом, тј, са турским политичким и верским интересима.
На тему Косовo и Метохијa у политици Јосипа Броза Тита говорио је др Војислав Павловић који је нагласио да су албански комунисти, али и многи истакнути чланови Комунистичке партије Југославије, подржавали су приступање територије Косова и Метохије Албанији. – Територија је добила аутономију иако се, по тврђењу Енвера Хоџе, Тито слагао са тим да се Косово и Метохија припоје Албанији, истако је др Павловић, подсећајући да су комунистичке власти српски народ у Југославији поцепали републичким и покрајинским границама, као и да је хиљадама српских породица био забрањен повратак на своја огњишта на Косову и Метохији.
Гoворећи о Аутономији Косова и Метохије (1945-1989) др Игор Вукадиновић је подсетио на сведочанство Владимира Бакарића, првог човека Комунистичке партије Хрватске, да су на идеју о аутономији Косова и Метохије дошли он, Јосип Броз и Едвард Кардељ још 1944. године. – Аутономија је била једна врста компезације за Албанце који нису били припојени Албанији. Европске државе су по правилу одбацивале предлоге за давање аутономије националним мањинама јер су то виделе као претњу за њихов суверенитет и целовитост. Међутим, комунистичке власти на челу са Титом су то спровеле, истовремено одбацујући предлог за српски аутономни регион у Хрватској. Запажено је да се српски комунисти нису противили таквој политици, него су је доследно и одано спроводили.
Трећу сесију је започео Академик Драган Војводић излагањем о Културном наслеђу на Косову и Метохији наглашаваљући да су сакрално и несакрално културно наслеђе српског народа на Косову и Метохији подједнако угрожени и занемарени: – Српско културно наслеђе представља синтезу византијске и западне уметности. Ништа слично се не може наћи нигде на свету. Ти споменици нису српски само зато што су их Срби правили, већ зато што су у корену српске државне и културно националне свести. Они представљају идентитетски печат српског народа.
У излагању на тему Разарање и присвајање културног наслеђа на Косову и Метохији и Бликом Истоку др Драган Симеуновић је упоредио уништавање српског културног наслеђа које се десило и дешава на Косову и Метохији са оним које је починила Исламска држава на простору Ирака и Сирије: – Рецепт је исти: оно што представља симбол вере и културе једног народа прво се разара, а потом присваја и пренамењује. Заједничко за Исламску државу и за тзв. Косово јесте то што су их формирале терористичке организације. Обе су нелегалне и нелегитимне творевине по питању настанка (путем бруталног насиља), по начину функционисања (такође путем насиља) и по томе што их не признају ни људи који ту живе нити међународна заједница.
Научни скуп је окончан излагањем др Дарка Танасковића на тему Стратегија отимања и стратегија одбране српског културног наслеђа на Косову и Метохији. – Постоје више видова стратешког расрбљавања наше културе. Први је уништавање, стварање страха и климе нестабилности; други је присвајање, тј. албанизација; док је трећи вид перспективно најопаснији и представља проглашавање храмова и објеката Српске Православне Цркве културом Косова, заједничком културом свих „грађана Косова” а не Српске Православне Цркве и српског народа – истакао је др Танасковић.
Закључци са научног скупа Косово и Mетохија – историја и културно наслеђe, као и зборник радова, биће накнадно објављени.
Уводно слово Патријарха српског г. Порфирија на научном скупу „Косово и Метохија – историја и културно наслеђе“ – Православни богословски факултет Универзитета у Београду, 26. март 2024. године
Преосвећена господо архијереји, поштована господо професори, научници, учесници научног скупа о Косову и Метохији, свештеници, свештеномонаси, представници установа државе и српског друштва, драги студенти, вероучитељи, новинари и медијски делатници,
Срећан сам и свима захвалан што сте се у овако значајном броју одазвали позиву своје Цркве и Матице српске да пролазећи кроз историју Косова и Метохија сагледамо наше културно наслеђе са намером да колико је могуће сагледамо укупност живота у месту нашег духовног рођења. Користићу свеобухватнију реч баштина која прво упућује на крвно сродство, на деду, на оца, брата; затим на земљу као такву, на њиву, башту, окућницу; потом по члану 174 Душановог законика на право располагања баштином; али, на послетку, на збир онога што јесмо, што је кроз материјално и нематеријално косовско-метохијско наслеђе уграђено у нас, што чини наш идентитет. У том смислу, верујем, разговараћемо данас о Косову и Метохији као земљи наших предака који су нама и нашој браћи и сестрама, који и данас тамо живе, оставили непроцењиво материјално богатство, наслеђе које је по бројности и густини на том невеликом подручју упоредиво можда само са бројем звезда на летњем метохијском небу. Набројано је више од 1300 храмова и црквишта. Каква је покретачка сила саградила, осликала и украсила толике храмове, више од осам по једном километру квадратном? То може само снага љубави, снага божанске, Христове љубави која је красила и краси сва поколења нашег народа. Подсетићемо да је блаженопочивши патријарх Павле у оно тешко и претешко време, 18. јуна 1999. године, у манастиру Грачаници рекао међународним представницима: Ми Срби овде на Косову и Метохији смо оно што су наше светиње.
Вођени смо љубављу Христовом и данас, двадесет и пет година од почетка великог страдања нашег народа 1999. године, двадесет и пет је година од доношења Резолуције 1244 Уједињених нација и двадесет од Мартовског погрома 2004. године.
Двадесет пет година Српска Православна Црква, њено свештенство, њено монаштво и њен верни народ на Косову и Метохији живе у условима који су и свету и нама познати. Говоримо и треба да говоримо непрестано о срушеним и спаљеним светињама, нашој побијеној браћи, сестрама и деци, отетој и узурпираној имовини, заораним гробљима, а посебно о промени идентитета нпр. Студенице Хвостанске, затим цркве Светог Николе у Новом Брду, Дечана, Грачанице, да не набрајам. Сведоци смо различитих видова историјског ревизионизма, али овде се чак не ради о ревизионизму, када жртвама и злочинцима замене места. На делу су потпуно фиктивне, имагинарне конструкције о пореклу српских светиња.
Опет и опет, вођени Христовом љубављу позивамо на дијалог косовско-метохијске Албанце, јер као што на Косову и Метохији има места за све, увек и још увек има места дијалогу о животу људи на Косову и Метохији.
И на послетку, још једна напомена: говори се да је питање правног положаја Српске Православне Цркве „најсложеније политичко питање” преговора о Косову и Метохији. После осам векова непрекинутог присуства на простору Косова и Метохије, Српска Православна Црква не може да буде део било каквих политичких преговора и споразума о статусу Косова и Метохије. Поштовање, заштита људских и, посебно, верских права представљају универзалну цивилизацијску вредност, јер та права припадају свима, а морају бити гарантована и Српској Цркви и њеном верном народу. Дакле, универзална људска и верска права и слободе не могу бити део статусних преговора и политичких споразума, она се подразумевају и загарантована су међународним правним актима.
Међународна заједница, оличена у Уједињеним нацијама и Европској унији, дужна је да обезбеди пуно поштовање свих људских и верских права на Косову и Метохији. Српска Православна Црква не тражи „посебна права” нигде, па ни на Косову и Метохији. Осим тога, не могу се само за Српску Православну Цркву на Косову и Метохији као „посебна права” третирати универзална људска и верска права. Заштита културног наслеђа Српске Цркве и народа на Косову и Метохији, непокретних и покретних сакралних добара која имају велику општецивилизацијску, културну, духовну и историјску вредност не може се само у том случају посматрати као „посебно право” Српске Православне Цркве.
У „посебна права” никако не спадају ни гарантовање и поштовање права на живот, право на слободу кретања, право на слободу изражавања, право на неометано уживање своје имовине и друга универзална права која су сваком човеку гарантована обавезујућим међународно-правним актима.
Неспорно је да су права и слободе свештенства, монаштва и верног народа, као и српски православни идентитет, сакрална и остала имовина Српске Православне Цркве на Косову и Метохији угрожени. Српска Православна Црква не може прихватити ни један правни и политички модел који се противи Јеванђељу и њеном осмовековном постојању на Косову и Метохији. Српска Православна Црква је била, јесте и остаје Црква Христова на Косову и Метохији и свуда где се простире њена канонска јурисдикција.
Нека нам је срећани благословен рад!
