Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије отворио је 15. децембра 2022. године научни скуп Стогодишњица васпостављења Српске Патријаршије у Великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду.
Непосредно пре свечаног отварања скупа, у факултетској капели Светог апостола и јеванђелиста Јована Богослова светом Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава.
Отварајући научни скуп, Његова Светост Патријарх г. Порфирије је поручио:
– Неизмерно се радујем и благодарим Богу на прилици да вам се обратим управо данас под сводовима највишег богословског и академског училишта наше помесне Цркве, Православног богословског факултета Универзитета у Београду, поводом свечаног отварања научног скупа „Стогодишњица васпостављења Српске Патријаршије“. Јубилеј, који нас опет и изнова подстиче на промишљање величанствености дара да живимо у Цркви Христовој као њени чланови, јесте стогодишњица обнове древне Пећке Патријаршије, односно уједињења свих православних српских црквених области, претходно у различитим канонским статусима и јурисдикцијама, у једну и јединствену Српску Патријаршију.
Бивајући дубоко свесни наших хришћанских корена, који сежу још у апостолска времена, кад год се благодаћу Духа Светог сабирамо ради савршавања свете Литургије, свагда се опомињемо и свих оних који су, сходно својим даровима, служили и који служе у Светој Цркви Божјој, то јест Српској Православној Цркви. Ова литургијска перспектива нам отвара духовне видике за препознавање круцијалне и вишеслојне улоге наше помесне Цркве на пољу очувања идентитета нашег христољубивог православног српског рода. Упркос различитим изазовима трајања и претрајавања Српске Патријаршије кроз историју, будући да је реч о харизматској богочовечанској заједници, а не институцији од овога света, она је била и остала темељ на коме се постојано изграђивао идентитет православних Срба. Међутим, треба нагласити да овде није реч првенствено о идентитету који савремена наука дефинише као: лични, културни, социјални, психолошки, државни, национални, биолошки и политички. Ипак је најважнији духовни идентитет; он је корен, он је основа, база, јер је човек у правом смислу речи духовно биће које има потребу за метафизичким укорењењем. Уосталом, благодарећи управо таквом идентитету не само да је сачуван васколики православни српски народ, већ је то доприносило и још увек доприноси опстанку наше просвете, културе, па чак и државотворности.
Засигурно је претходно изложено, као и много више од тога, својевремено надахнуло све благочестиве архијереје Српске Православне Цркве да се, заједно са хиљадама православних Срба из свих ослобођених и уједињених српских земаља, саберу 12. септембра 1920. године у Сремским Карловцима ради обнародовања указа о васпостављењу Пећке Патријаршије и саборном јединству православних српских црквених области, уједињених у једну аутокефалну Српску Православну Цркву. Пошто је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве већ 28. септембра исте године изабрао угледног архијереја тог времена, Митрополита београдског Димитрија, за првог Патријарха обновљене Патријаршије, потврдивши донету одлуку и на Изборном сабору 20. новембра, Цариградска Патријаршија је одговарајућим црквеним актом, то јест свеправославно прихваћеним Томосом, 19. фебруара 1922. године потврдила уједињење вишевековних православних српских црквених области као „канонско и оправдано“, док је наша помесна Црква призната „за стално и заувек“ као сестринска Црква свих аутокефалних Православних Цркава.
Стога, овај јубилеј није ништа друго до благословени повод за обнову благодати у литургијском и богословском смислу како у Српској Православној Цркви, тако и у васцелој Саборној и Апостолској Цркви од краја до краја васељене.
Поврх свега, чврсто верујемо да ће резултати овог научног симпосиона заиста и потврдити и анализирати претходно речено. Нека је благословен и плодотворан рад овог изузетно значајног научног скупа, и нека би Господ молитвама Светог апостола и јеванђелиста Јована Богослова и Светога оца нашег Саве, првог Архиепископа српских и поморских земаља, подарио напредак на сваком пољу и у вашем раду.
***
Учеснике сипосиона, професоре и студенте, као и присутну господу епископе марчанског Саву и мохачког Дамаскина, пригодним беседама су поздравили и ректор Универзитета у Београду проф. др Владан Ђокић и декан Православног богословског факултета протојереј проф. др Зоран Ранковић.
Радни део научног симпосиона је подељен у три сесије којима су председавали протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, јереј доц. др Драган Каран, проф. др Владислав Пузовић, ђакон др Никола Лукић, протођакон др Златко Матић и проф. др Раде Кисић.